Ana Vučković: Pećinska žena

Nekad se vratim na fabrička podešavanja i izgleda mi kao da ništa ne znam. Evo, zapitala sam se kako se piše kolumna i uzela neki stari broj da pročitam sopstveni tekst, kako sam to nekad izvela. Nekad stanem i gledam neku reč i čudna mi je i tražim joj koren i smisao, iako je koristim ceo život. Odakle nam? Staroslovenski, sanskrit? Svako od nas nekad ne zna kako da počne, kako da izađe iz kreveta, kao onomad predak iz pećine.

Spusti jednu nogu na tepih, pa onda drugu i uspravi se. Danas ne moraš da loviš divlju svinju, ali moraju se napisati izveštaji i otići u kupovinu. Svake godine padnem jednom na ulici i polupam kolena. To nikad nije zimi, kada je sneg i led, kad sam opreznija, nego leti, kad su noge gole i glatke, a beton usijan. Za stotinku se nešto pokvari u mozgu i klecnem, kao da nikad nisam hodala, kao da sam moja nešto dlakavija pretkinja koja je išla gotovo četvoronoške, pa se evolucijom uspravila.

Za trenutak se vratim u stanje pre te velike evolutivne škole, ne znam da hodam, ne znam da pričam, o pisanju kolumne i da ne govorim. Pomislim uvek na moje dete dok je bilo malo, kad je bio istovremeno zadivljen i ljubomoran na mene i slova koja uspevam da izgovorim. Mama, kako uspevaš to? Gledao je moja usta, njegova su bila otvorena, ali nije uspevao da proizvede to š ili ć. Ali je naučio slušajući, kao što je taj neki daleki predak smislio da nacrta bivola probodenog kopljem u pećinskoj dnevnoj sobi.

Nekad se vratim na fabrička podešavanja i izgleda mi kao da ništa ne znam, pa ni kako i o čemu da napišem kolumnu. I onda odlučim da ću upravo o tome da pišem.

Naslovna fotografija: Ana Vučković Denčić