Da li ću nakon najnovijih vesti ikad ponovo moći da slušam Kanje Vesta?

Kanje Vest više nije milijarder, glasila je vest koju su prošle nedelje preneli skoro svi mediji. Kompanija Adidas je, naime, odlučila da obustavi saradnju sa ovim reperom zbog njegovih antisemitskih izjava. Iako su bili svesni da će ovim potezom izgubiti mnogo novca, prema prvim procenama oko 250 miliona dolara, kompanija nije želela da je na bilo koji način ubuduće povezuju sa čovekom koji ima ovakve stavove. Sličan potez nešto ranije su učinile još neke kompanije, poput Balensijage ili GAP-a. Ipak, u jeku vesti o odustajanju mnogih od ovog muzičara, oglasio se CEO Spotify Daniel Ek, koji je izjavio da, iako najoštrije osuđuje poruke koje je proteklih dana slao Kanje, on ne planira da ukloni njegovu muziku sa ovog streaming servisa. Kako kaže, u Vestovim pesmama nema spornih poruka koje je nedavno iznosio na Tviteru i u pojedinim intervjuima, tako da jedino Kanjeov izdavač može da donese odluku o uklanjanju njegove muzike sa ovog servisa.

Zašto je uopšte morao da se oglašava ovim povodom, pitao sam se čim sam pročitao tu vest. Odluka Adidasa mi se činila logičnom, njegov lik su mnogi povezivali sa ovim brendom, pa su samim tim želeli da se distanciraju od njega, ali je druga stvar jedan streaming servis na kojem se, među milionima raznih muzičara, nalazi i neko sa čijim se stavovima ne slažemo.

Ovaj slučaj je zanimljiv jer još jednom, po ko zna koji put, poteže pitanje odnosa umetnika i dela. Da li možemo potpuno da odvojimo ova dva segmenta, odnosno, možemo li da uživamo u nečijoj umetnosti ako se ne slažemo sa umetnikovim stavovima? Ili, još važnije, možemo li i dalje nesmetano konzumirati nečiju umetnost, ako umetnik doživi opštu osudu društva zbog stvari koje govori i čini? Sama činjenica da je prvi čovek najpoznatijeg muzičkog streaming servisa morao da se oglasi ovim povodom, ukazuje da je verovatno i on sam imao određenu dilemu, pa se logično nameće pitanje da li će on i njemu slični ljudi, koji jednim klikom mogu da skoro pa izbrišu nečiju karijeru, ovako postpupiti i u nekoj narednih sličnoj situaciji.

Sećam se da sam pre mnogo godina diskutovao sa prijateljima baš na ovu temu i da sam u raspravi čvrsto branio tezu da odvajam umetnikov lik i delo, ali me je onda jedan drugar pitao, na konkretnom primeru raznih političara, ratnih zločinaca, kriminalaca, starleta i ostalih meni ni malo dragih ljudi iz javnog života, koji su se oprobali u ovoj ili onoj vrsti umetnosti, da li bih mogao da njihovim delima pružim šansu. Još gore, šta ako bi neko od njih, hipotetički, proizveo neko umetničko remek-delo? Da li bih mogao da mu priđem otvorenog uma, podjednako kao da je ono delo nekog meni potpuno nepoznatog umetnika?

I džabe onda moje, dosta ubedljivo, teoretisanje, kada mi je pripala muka pri pomisli na sebe kako nekog od njih čitam ili posećujem njihovu izložbu. S druge strane, nemam nikakav problem da slušam muziku Kanje Vesta. Nikad nisam bio veliki fan, ali volim neke njegove pesme i one bude u meni određene uspomene. Baš sam nedavno trčao slušajući jedan njegov album i verujem da u to učiniti i na nekom od narednih treninga. Proteklih godina mnogi umetnici su dospeli na crnu listu zbog svog ponašanja. Neke optužbe su dokazane, neke nisu, ali one i dalje nisu uticale na moje praćenje njihovih dela. Ne mogu reći da nakon svih vesti ni za promil nisam promenio odnos koji sam imao prema njima, prođu mi kroz glavu nova saznanja, ali i pored svega i dalje volim da gledam filmove koje je režirao Vudi Alen ili one u kojima je glumio Kevin Spejsi. Svojim ćerkama sam često puštao pesme Majkla Džeksona, čime sam se i sam, nakon toliko godina, podsetio koliko su dobre.

Surova istina je da nije malo vrhunskih umetnika koji su bili loši ljudi. Mnogi su činili jezive stvari, imali pogrešne stavove, grešili na svakom koraku. Neki su se ogrešili o zakon, drugi o moral, neki o ljude koji su ih voleli. Naravno, prema onima koji su davno živeli možemo da budemo blaži u osudi, živeli su u nekom drugom svetu koji je negovao neke druge vrednosti, pa teško možemo da im sudimo iz prizme 2022. godine, ali svejedno, mnogi umetnici čija su nas dela inspirisala i formirala, nisu ljudi sa kojima bismo želeli da se družimo.

Koliko god nas pogađaju stvari koje umetnici rade privatno, važnije je pitanje da li nas njihova umetnost i dalje dotiče. A nema razloga da ne bude tako, jer je ona i dalje ista kao što je bila pre vesti o ovom ili onom skandalu koji su načinili. Zato je verovatno lakše nastaviti pratiti nekog umetnika kog smo ranije voleli, upkos nekom njegovim pogrešnim potezima u privatnom životu, nego pružati šansu umetnosti nekog čoveka kog nikad nismo percipirali kao umetnika, jer to nije ni bio, a o kom već imamo negativno mišljenje zbog stvari kojima se bavi.

I pored svega ovoga, mnogi ne mogu da pređu preko nekih stvari koje su određeni umetnici uradili u privatnom životu. Sasvim je legitimno biti zgađen nekim umetnikom i potpuno izgubiti interesovanje za njegove radove, jedino što je u toj situaciji suvišno jeste uveravati sebe i druge da on nikada nije ni bio veliki. Međutim, ključno pitanje u potpunom ignorisanju nečijeg stvaralaštva, popularnog kenselovanja, zapravo je ko je u većem gubitku – umetnik ili mi?

Svaki put kada se potegne ova tema setim se svog susreta sa našim piscem Filipom Davidom. Učestvovali smo pre nekoliko godina na književnom festivalu i slušao sam njegovo predavanje, u kom se i sam dotakao ovih dilema. Pomislio sam tad da ga pitam koji je njegov stav o Knutu Hamsunu. Ako neko ne zna, u pitanju je jedan od najvećih norveških pisaca, koji je doživeo duboku starost, a tokom njegove duboke starosti desio se Drugi svetski rat. I on je podržao Hitlera, jednom se i sreo sa njim, a čak je i nakon Hitlerove smrti napisao tekst u kom ga je i dalje branio, zbog čega je do kraja života ispaštao.

Tih godina sam čitao nekoliko Hamsunovih knjiga, pa sam prišao Davidu posle njegovog predavanja. Predstavio sam se i pitao ga da li on, pored svega što zna o Hamsunu, može da čita ovog pisca. On mi se samo osmehnuo i kao iz topa rekao: „Hamsun je suviše veliki pisac da bih mogao sebi da dozvolim da ga ne čitam”. Isto kao što i ja mogu da dodam da je i Kanje Vest suviše veliki muzičar da bismo ignorisali njegove pesme zbog svih gluposti koje radi.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović