Da parafraziram drugara, onih deset selfija koje ste obrisali jer niste zadovoljni kako ste ispali, e pa tako zapravo izgledate

„Tako je, sad ispruži malo desnu nogu, to, bravo mačkice, ajde gledaj u kameru, tako je, još gledaj u kameru, stavi ruku ovde, tako je mačkice!”. Koliko god da sam bio udubljen u knjigu, dok sam ležao u hladovini nedaleko od mora, trudeći se da ne slušam reči na svakojakim jezicima koje su dopirale do mene, ovo već nisam mogao da ignorišem. Za početak, nakon toliko nemačkog ili italijanskog, ovo je bilo na našem jeziku, što uvek lakše skreće pažnju. Ali, na stranu poznavanje jezika, kako ignorisati rečenicu koja zvuči kao nešto što bi izgovorio Slobodan Stanković, autor brojnih domaćih porno filmova, tokom snimanja nekog niskobudžetnog filma za odrasle. Odložio sam knjigu, jer koliko god da je dobra nisam u njoj naišao na ovakav monolog, i pogledao oko sebe ne bih li video ko je mačkica i šta se to pobogu dešava.

Nedaleko od mene, u plićaku, stajala je jedna prilično zgodna devojka sa mobilnim u ruci i fotografisala svoju manje zgodnu drugaricu koja je sedela na stenama. Reći da ju je fotografisala je vrlo relativan pojam, tu reč mogu da upotrebim kad dam mobilni ćerkama da fotografišu moju ženu i mene, one sekundu-dve pogledaju kakav je kadar i okinu snimak. Za ovo što je devojka sa telefonom u rukama činila, potrebno je izmisliti neku novu reč. Ona je bila mešavina fotografkinje, stilistkinje i motivacione govornice. Kao da je sve oko njih stalo, kao da su nestali svi oni ljudi koji plivaju, prskaju se, viču i sunčaju na plaži. Toliko je bila usredsređena na kadriranje, savetovanje i bodrenje, kao da je njena životna misija da izvuče maksimum iz svoje prijateljice. Slikala ju je preko pola sata i ni u jednom trenutku nije delovalo da joj je opao entuzijazam dok snima 20, 30. ili 50. istu fotografiju. I što je vreme duže odmicalo, ma koliko se vraćao knjizi, povremeno bih bacao pogled da vidim šta se kod njih dešava i sve više je nestajao moj početni podsmeh. Lepo je videti toliku posvećenost na delu, čak i ako nam razlog posvećenosti ne deluje previše bitno.

Snimanje se završilo i fotografkinja je prišla svojoj prijateljici, koja je neko vreme kritično gledala u njen telefon. Izraz njenog lica odavao je utisak da nije zadovoljna slikama, nešto joj je i rekla što nisam uspeo da čujem, ali je do mene došao odgovor devojke koja ju je slikala, u kome ni sada nije manjkalo podrške – ma nema veze, sve ćemo to srediti u Fotošopu!

Pitao sam se koliko će od ovih desetina i stotina fotografija završiti na društvenim mrežama. Dve? Sedam? Pomislio sam, kao i mnogo puta ranije kada bi mi na društvenim mrežama iskočila neka naizgled savršena fotografija, koja je bila cena tog snimka. Koliko je slika obrisano i koliko je vremena potrošeno da bismo mi videli baš tu sliku a ne neku drugu. I koliko su te slike uopšte realne, odnosno koliko se devojka na njima razlikuje od devojke koju sam video na plaži. Da parafraziram drugara, onih deset selfija koje ste obrisali jer niste zadovoljni kako ste ispali, e pa tako zapravo izgledate. Ali, koga briga kako zapravo izgledamo.

Ima nečeg tužnog u tolikoj maniji slikanja za društvene mreže. Ne u potrebi da izgledamo lepo, ona je prirodna i laže svako ko kaže da mu je potpuno nebitno kako ispada na fotografijama. Više mislim na ideju da su društvene mreže, na prvom mestu Instagram, postali svojevrsni katalozi lepih devojaka i momaka. I to katalozi koji nisu ograničeni koricama, već katalozi koji danima i nedeljama unedogled mogu da se pregledaju.

Možda sam sada na tankom ledu da zvučim kao bumer koji kuka kako društvene mreže ubijaju odnose među mladima i kako je nekada sve bilo bolje. Apsolutno nije! Kad se samo setim situacija iz rane mladosti: sa društvom sam u nekom klubu, svidi mi se neka devojka za susednim stolom, pa smisli kako da joj priđeš a da ne deluješ jadno, pa budi zabavan dok joj se dereš na uvo, baš nemam preveliku nostalgiju na vreme kad je to bila skoro jedina mogućnost da nekog upoznaš. Na prvi pogled deluje da bi mi mladost bila lakša, a ljubavni život bogatiji da sam sa 16, 18 ili 23 godine imao Fejsbuk ili Instagram, a pogotovu Tinder.

Ipak, kao i često u životu, postoji jedno veliko „ali”. Društvene mreže, osim lažne slike o ljudima, od njihovog izgleda do lajfstajla, stvaraju i iluziju ogromnog, skoro pa nepresušnog izbora. Nema kraja seksi devojkama čije slike nam iskaču, sličan utisak verovatno imaju i devojke dok ih društvene mreže bombarduju zgodnim momcima. A kad je izbor ogroman i naše strpljenje je manje, jer što bismo gubili vreme na nečemu što nas fizički tek delimično zadovoljava, kad je savršenstvo možda tu iza ćoška i samo nas dva-tri skrola od njega deli.

I onda pomislim na svoju prošlost i pitam se da li bih nekim devojkama uopšte pružio šansu da sam imao ovoliku iluziju izbora koliku mladi danas imaju. Da li bi i one meni pružile priliku? Možda bismo jedni za druge imali tek par sekundi pažnje, nakon čega bismo pomerili ekran u potrazi za „nečim boljim” i time uskratili sebe svega lepog i ružnog kroz šta smo zajedno prošli, što nas je formiralo kao ličnosti kakve smo danas. Tako gledano, čak i ja kao sedamnaestogodišnjak koji nadglašava muziku ne bi li neku devojku zainteresovao svojom pričom, delujem kao neko ko ima veću šansu od ljudi koji danas, uz sve savremene tehnologije, tragaju za srodnom dušom.

Zato i ne treba da nas čudi kad neko provede pola sata na plaži u potrazi za najsavršenijom verzijom sebe. Jer on nije jedini ko to radi, to je igra koju danas igraju mnogi, od onih koji se u njoj pronalaze, do onih kojima se ta igra uopšte ne igra, ali šta će, poverovali su da moraju u njoj da učestvuju. Devojka koja je slikala svoju prijateljicu deluje kao neko ko se u toj igri istinski pronalazi. Devojka koja je bila slikana deluje kao neko kome se ta igra uopšte ne igra. Zato se nadam da je na kraju makar zadovoljna kako su ispale fotografije nakon korekcija.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović