Ivan Tokin: 04:57 i nešto kasnije

Od prekjuče znam šta ću da pišem danas. Ponedeljak je dan kada šaljem tekst, i onda ću u ponedeljak normalno da ustanem na vreme da gledam izlazak sunca od početka do kraja, a to je iznad Dunava, malo nizvodno od Pančevačkog mosta, jer tu meni izlazi sunce, kad gledam s terase. Tačno nedostaje jedna zgrada u nizu, tačno prekoputa naše, jer tu ne sme da se zida, i onda je nama pukao pogled do Dunava, i još malo dalje.

Uspavao sam se. Imao sam naporan vikend, prenaporan. Nisam navio sat, mislio sam probudiću se, kao i svakog jutra, pre zore. Danas je sunce izašlo u 04:57, to znači da su sunčevi zraci tada počeli da osvetljavaju grad, da su prvo ubili mrak, tada više nije mrkli mrak, ali nema ni svetla. Onda tamo na istoku, preko Dunava, svetli, svetli belo i roze ka ljubičastom, sve više svuda, pa i po našoj terasi, na kojoj ja nisam bio jer sam se, kao što već znate, uspavao. Samo sunce se pojavljuje kasnije, i ako nisam na terasi, ako sam u krevetu kao što sam danas bio, u ovo doba godine znam i kad se pojavljuje.

To je trenutak kad udari u prozore jednog komšije i odbije se tačno na mesto gde je meni glava, kad sam okrenut na tu stranu, a danas sam bio, jer sam čekao taj odblesak. Držao sam oči jako otvorene, pripremao sam se, već sam i zaboravio gde tačno treba da mi bude glava, pokušavao sam da se setim, kako je vreme prolazilo postajao sam i nervozan, jer kao ovako kad me pitate znam tačno gde će da udari to svetlo, ali kad mi je stvarno potrebno da se to desi bez greške, onda je malo drugačija situacija. Onda kad nađem položaj za koji sam siguran da je odgovarajući, desi mi se da zaspim, zadremam, pa se trgnem i gledam da se nije već desilo, ali nije se desilo jutros, dočekao sam ga, već dva puta sam bio zadremao, i onda sam držao oči mnogo otvorene, karikirao sam sam sebe kako sam spreman za blesak komšijinog sunca, i smejao sam se tako otvorenih očiju, i dete mi se probudilo a ja neću da trepnem nego sve gledam oko njene glave, a dete mi se namerno namešta tako da nisam na poziciji, dete je malo, ne zna ona šta se dešava i koliko je važan to trenutak, ili zna.

I onda se desilo, blesnulo je, dete je pomerilo glavu tačno za toliko da taj zrak uđe u oba moja preko svake mere otvorena oka, onda se glava vratila, ja sam na trenutak ostao bez jasnog vida, pa sam zatvorio oči. Dok su mi oči bile zatvorene, video sam mnogo više nego kad su bile onoliko otvorene. Video sam obrise komšijinog prozora, ogradu naše terase, nabore zavese i glavu svog deteta u nekoliko nijansi sive, s prelivima žute i roze ka ljubičastoj.

To je vam jedino što sam od izlaska sunca danas doživeo.

Naslovna fotografija: jack atkinson on Unsplash