Dnevnik nevidljivih: 04

Opet sam sanjao Dadu Topića. I sinoć sam ga sanjao, dakle, dve večeri zaredom. Sanjam, hodam nešto po Karaburmi, i vidim Dadu Topića ispred neke barake, straćare, cepa drva. Javim mu se sa ulice, kažem: „Dado, zdravo!“, a on mi kaže: „E, de si Elvise, hajde na kafu“, i zamahne rukom put vrata. U snu se nisam čudio kako zna moje ime, mada mi je sada to čudno. Uđem, a unutra krš, lom, sve se raspada. On loži smederevac koji je sav progoreo, i žar pada na sve strane. Kažem mu: „Dado, čoveče, zašto živiš ovde, u ovom ćumezu, pa zar nisi zaradio ti neke velike pare za života?”. On mi odgovara kako mu se taj kraj sviđa, kaže: „Baš mi se nešto dopada Karaburma, lepo mi je ovde“. Ja kažem dobro, i onda pijemo kafu u tišini. Žao mi je Dade u tom snu, ali kažem sebi, dobro, ako je čoveku dobro, šta ima da ga žalim. Obe noći sanjao sam isti san, i probudim se onda kada žar iz smederevca iskoči kroz nagoreli lim i napravi mi rupu na perjanoj jakni. Ujutru sam popio kafu mnogo bolju od te koju mi je Dado napravio, ali ipak bilo mi je žao što pijem kafu sam. Lepše mi je bilo dok sam sedeo sa njim.

Preko nedelje obično dokoličarim, sav moj posao bio je vezan za vikend. Tokom nedelje bih hodao gradom, dugo, čak do Zemuna. U Zemunu bih tek prvi put stao ako me nešto pre finalne destinacije ne omete. Recimo, ako nekoga sretnem, ili ako mi se prijedu kokice. Danas mi se nisu jele kokice i do Zemuna sam stigao peške, bez pauze. Trebalo mi je sat i po vremena. Imam dobre patike za hodanje i noge me retko bole, ali danas je koleno žigalo kao ludo. Kiša će. Seo sam na kafu u svoj omiljeni restoran, i moj omiljeni konobar, Stevo, doneo mi je kafu sa dva ratluka. Volim Stevu. On kada nema puno posla nekada sedne sa mnom za sto, ako gazda nije tu. Ovaj put, Stevo je seo i doneo dve čašice, i na sto spustio flašu rakije. Rekao sam mu: „Stevo, nisam pri parama, ima daleko manje svirki ovih dana. Tek ću za vikend da vidim neke pare. Za vikend sam sa bendom svirao u kafani na staroj železničkoj stanici, ali bakšiš je manji neko ikad. Ljudi ređe ostavljaju muzički dinar, kriza je”. Stevo je rekao da mu je ćerka diplomirala i da želi da se počastimo. Na njega je, kaže. Ćerka je, kaže, završila pravni. „Ta će nam trebati”, kažemo obojica uglas i smejemo se. Nazdravljamo. Sasvim dobra šljiva, kaže Stevo da je domaća, peče njegov komšija iz sela Baćevac, kod Barajeva. „Odlična šljiva”, kažem još jednom, zaista sam pod utiskom. Stevo katkad ustaje da posluži goste, a ja gledam u reku. Rekom plutaju balvani i patke, ponašaju se isto. Patke retko lete, samo plutaju, ne znam zašto. Pre nego što sam počeo da dolazim u Zemun mislio sam da patke više lete. Ili nisam mislio o patkama uopšte, ne sećam se. Na drugoj strani obale je onaj drvored kojeg uvek pomno posmatram. Drvored ravan kao da ga je neko nacrtao lenjirom. Ne razumem kako je neko tako ravno sadio drveće. Stevo se vraća i sipa nam po još jednu, to je, ja mislim, već peta šljiva. „Kad je budem udavao“, kaže Stevo, „ti ćeš da sviraš na svadbi“. „E moj Stevo“, kažem mu, „do tad ko živ ko mrtav“. Artritis mi, ionako, sve manje dozvoljava da sviram moju harmoniku. Probao sam sa melemima, sa oblogama kupusa, ne pomaže. Starost, i to ti je.

Napolju se već smrklo, dan je kratak. Stevo se ponudio da me odveze kući, ali nisam želeo da troši gorivo zbog mene, on živi na sasvim drugom kraju grada. Nije mi se hodalo, počela je da pada sitna kiša. Prokleta jesen. Na stanici je bila gužva, svi su se sabili pod pečurku autobuske. Nisam želeo da se guram, stao sam sa strane da na miru popušim cigaretu. Cigareta se smokrila veoma brzo, nisam mogao da povučem dim, zabolelo me je iza ušiju. I sam sam stao pod strehu, među ljude i zapalio novu. Tip ispred mene u perjanoj jakni je napravio nagli pokret i leđima skinuo žar sa moje cigarete. Srećom, ništa nije primetio. Niko nije ništa primetio. Bacio sam cigaretu na pod, rupa na njegovoj jakni bila je velika, ceo prst može da stane. Nasmejao sam se i pomislio – to me Dado Topić pozdravlja, tu je, uz mene.

Fotografije: Unsplash