Dnevnik nevidljivih: 09

„Skreni. Skreni više ko Boga te molim. Skreni leba ti. Skreni u p…“ Nije mogao da izdrži duže od tih nekolko sekundi, pa je, silinom čitave svoje desne ruke, od ramena do ručnog zgloba, pritisnuo sirenu. Mali sivi auto kojim je upravljala jedna gospođa uredne frizure, skrenuo je u sporednu desnu ulicu. „Žena! Znam da je žena!“ Jasno je video njen lik budući da se preko menjača celim telom izvio na suvozačevo sedište da bi je bolje video.

„Kolega 353”, čulo se sa radio stanice, „Autokomanda kod cvećare Kazablanka, kažite vreme.“ „Dva minuta!“, viknuo je iz sveg glasa i nagazio papučicu za gas. Prošao je kroz dva crvena svetla za koja je sebi rekao da su bila trepćuća žuta, na pešačkom prelazu je u leru turirao motor ne bi li se devojka koja je prelazila ulicu brže sklonila iz njegovog vidika. „Nije ti ovo modna pista, snajka, ajmo, brže!“ Na kružni tok uleteo je kao metak, bez gledanja levo i desno, jer je perifernim vidom uočio da nailazi tramvaj. Najviše je voleo kada tramvaj naiđe na Autokomandi, prepreči druge automobile i obezbedi mu brzo uključenje, smatrao je da je to njegov dan. „Ovo je moj dan“, rekao je.

Ispred cvećare Kazablanka čekao je stariji gospodin u odelu sa ružom. Bio mu je potreban pun minut da se smesti u auto, toliko se sporo kretao. „Dokle, gospodine?“, pitao je. „Do Novog groblja?“, rekao je u sebi i smejao se. „Dokle idemo?“ Stariji gospodin rekao je da ide do staračkog doma Torlak. „Matori švaler“, pomislio je taksista, i svojim požutelim prstom uključio taksimetar. Nije znao gde se pomenuti starački dom tačno nalazi, pa je u toku vožnje, držeći volan jednom rukom, drugom pokušavao da ukuca traženu lokaciju u dži-pi-es. Jagodica njegovog kažiprsta bila je toliko široka da je pritiskala dva slova istovremeno. „Sdartacki dopm toprlakl“, u pretrazi na dži-pi-es-u nije izašao nijedan rezultat. Izbrisao je i pokušao ponovo, ali su slova ponovo divljala po ekranu. „Je*em ti ja ovu tehnologiju“, rekao je i naglo skrenuo udesno, i zaustavio se na biciklističkoj stazi u bulevaru JNA. Auto iza njega je trubio, i on nije mogao da se suzdrži da i sam ne zatrubi, „Šta je, šta je?“, vikao je u pravcu kola koja su odlazila ispred njega. „Gospodine, gde vam je taj dom?“ Gospodin je samo slegao ramenima, i iz džepa blizu revera izvadio pamučnu maramicu kojom je obrisao čelo, zatim je uredno složio i vratio je u džep. Na ekranu uređaja najzad je izašla željena lokacija, požuteli kažiprst uspeo je da nacilja dugme „pokaži pravac“. Ispred doma su stigli kroz petnaest minuta, za to vreme obojica su ćutali. „Sedamsto šezdeset“, rekao je taksista. „A popust?“, pitao je gospodin. Taksista je, naravno, i sam znao da ko god poruči vozilo putem telefona ostvaruje popust od dvadeset posto, ali nije insistirao na tome, uvek se do poslednjeg trenutka nadao da će klijenti zaboraviti na tu ponudu, nadao se da je gospodin senilan i da će sasvim sigurno zaboraviti na popust. „Šesto osam dinara“, rekao je nevoljno kroz zube. Gospodin je izvadio šesto dinara iz kožnog novčanika, zatim vratio novčanik u torbu, a onda izvadio još jedan manji novčanik sa „klik-klak“ sistemom u kojem je držao sitninu. „Matori, u redu je“, rekao je gospodinu, ali gospodin je samo nakratko podigao glavu i zatim nastavio da broji sitninu. „U redu je, kažem, šesto, okej, slobodno izađite.“ Gospodin nije želeo da ikome ostaje dužan, izbrojao je još osam dinara, ali kako se nagnuo da ih pruži taksisti, tako mu je sva sitnina ispala iz ruke i rasula se po podu vozila. „Je*em mu mater, gospodine“, viknuo je taksista, a gospodin je pokušao da se savije, da dohvati novčiće, i tako savijen ostao zaglavljen između prostora za noge i prednjeg sedišta. „Šta mi radi!“, viknuo je taksista, svom silinom povukao ručnu kao da želi da je iščupa iz ležišta, i izašao iz kola. „Ajde“, rekao je, „ajmo polako, dajte mi ruku“, i sa zadnjeg sedišta izbavio gospodina. 

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

U povratku je razgledao krajolik, pogled je pucao ka Avali, vazduh je bio svež i mirisan. Na kraju šume ugledao je bife, Košarkaški klub Torlak – bife, pisalo je. Na zemljani plato parkirao je svoj auto, izašao ispred i zadenuo ruke za struk. Pogledao je oko sebe – prvo desno, pa levo, zatim se zagledao u prostranu šumu ispred sebe. „Nije loše pobeći iz one ludnice“, pomislio je. „Ako dočekam penziju, pa kupim sebi neki plac ovde, pa lagano, ciglu po ciglu. Svoje parče zemlje, možda mala bašta u dvorištu, paradajz, paprika, ništa više.“ Vrata automobila ostavio je otvorena i seo u bife, za sto najbliži svojim kolima. Poručio je jedno malo pivo i zapalio cigaretu. Nije povukao ni tri dima, kada se sa stanice ponovo čulo: „Kolega 353, Poreska uprava Voždovac, kažite vreme“. Skočio je sa stolice, iz džepa jakne izvadio kožnu futrolu, iz nje male makaze sa sečenje noktiju i njima odsekao razgoreli vrh cigarete. Makaze je vratio u futrolu, cigaretu vratio u zlatnu dugačku kutiju i na stolu ostavio sto dvadeset dinara ispod pepeljare. Seo je u kola i viknuo: „Sedam minuta!“. Kako je kresnuo mašinu, tako se upalila crvena lampica za gorivo.

Fotografije: Unsplash