Iz Fride: Bol i njena otelovljenja

Tri meseca posle smrti majke, moja bol dobija nove forme, menja svoju strukturu, pregrupiše se, tapacira se u novi mebl. Jer bol, kao i svaka druga živa stvar, teži da traje što duže, da se održi, da ne prestane, da ne dosadi, da se ne istroši. Ona oseti kad nas dovede do ruba pucanja i onda se lagano vrati nazad, pritaji se, čeka da me prođe bes, želja da je se otarasim i krenem dalje. Bol se hrani svojim domaćinom, treba joj njegova vitalnost, ne treba joj mrtvilo i očaj. Zato se ona trudi da nas nagriza umereno, ravnomerno i ujednačeno sa svih strana. Zato se stalno seli, menja imena i adrese, putuje nam po duši maskirajući se u novo iskustvo, novu bol.

Čovek koji je pretrpeo veliki gubitak, beskrajno tužan čovek, često svoju muku pokušava da otera uvaljujući se u druge probleme, menjajući staru bol za novu, nadajući se da će nova biti podnošljivija i da će boleti manje. Uobičajeni mehanizam očajnika: zaborav kao način rešavanja problema. A najlakše je zaboraviti tako što staro prekriješ novim. Međutim, bol tako ne funkcioniše. Naročito ne ovako smrtno velika, poput moje.

Mi smo marionete svojih boli, one nas usmeravaju, zamazuju nam oči. One se krišom prelivaju u rupe u duši koje su nam iskopali novi problemi i teraju nas da mislimo da smo se rešili starih, da smo prešli na novu bol, a zapravo je nov samo kanister u kome se ona talasa, dok je sadržaj isti, onaj poznati, nepreboljeni. Svi načini pomoću kojih sebi pokušavam da zakomplikujem život, ne bih li se udaljila od problema smrti majke, sve anksioznosti, tuge, brige, nedostajanja, sva teška osećanja, sada su deset puta teža. Obična iskustva deset puta intenzivnija, emocije su mi pojačane na maksimum, osećam se kao plast suvog sena usred polja koje gori.

Povezani članci

Lajf koučevi i teror sreće

Svi naši promašaji

Nije mi od početka bilo jasno odakle ta hiperosetljivost, odakle tako jaka i nabubrela osećanja, odakle želja da se poigravam sa sobom i kreiram nove probleme koji me razdiru. A onda mi je samo svanulo: u svaki od mojih dnevnih, sporednih, usputnih, imaginarnih problema, izlila se radioaktivna tuga koja se talasa u središtu mog bića. Ja ne mogu da imam drugi problem osim onog najvećeg. On tajnim kanalima curi u sva ostala osećanja, zagađuje čitavu realnost moje psihe i sve postaje predimenzionirano, pomešano i podjednako nesnosno. Multipliciranjem problema ne pravim sebi odušak od osnovne boli, već joj samo dajem nova mesta na kojima se manifestuje. A kad na tim mestima postane nepodnošljivo, ja nemam više onu svoju mekanu mirnu bazu u koju mogu da se vratim, ušuškam i smirim. Tamo je sada močvara radioaktivne boli. Mogu samo da kružim po zagušljivom, opasnom, neonskom gradu u koji se pretvorila moja duša, da ulazim iz jednog problema u drugi, kao da obilazim opskurne barove čiji su podovi prekriveni zaraženim špricevima i licima žena s razmazanim maskarama. Kad svane jutro, umorna i pospana vratim se u hladno blatnjavo središte duše, obuhvatim rukama kolena i čekam da sve prođe, jer tamo nema sna.

Fotografije: Unsplash