Dnevnik nevidljivih: 14

Ove narodne priče se neretko rado setim, samo sam je prefabrikovala.

Žena uredne paž frizure ušetala je u veliki mermerni hol visokih plafona. U ruci je nosila kožni rokovnik, njene štikle su odzvanjale kao sudijski čekić. Majstori su taman završavali radove, čistili su i poslednje trunke prašine nakon mukotrpnih meseci rada, poliranja i finalnog glačanja kamena koji se sijao do slepila. „Šta je ovo?“, viknula je glasno. Brzim koracima šetala je od jednog do drugog kraja prostorije, nervozno, udarajući šakama po svojim bokovima. „Ja ne mogu da verujem!“, ponavljala je i nervozno hodala, „ne mogu da verujem!“ „Zovite mi izvođača!“ Iza ugla se pojavio mladić u polo majici. Čim ju je video, sneveselio se. „Goran beše, je li tako?“ Goran je klimnuo glavom i zagledao se u sjajni pod ispod sebe. „Gorane, ja ne znam šta sa vama nije u redu! Crni mermer! Znate li šta je crni mermer?“ „Znam“, rekao je Goran. „A da li vama ovo liči na crni mermer?“ „Ne liči“, rekao je Goran. Greške i propusti se događaju, ali Goran nije mogao da shvati kako mu se dogodio baš toliki propust. U kopiji projekta koju je imao kod sebe pisalo je da mermer treba da bude bež, iako je žena sa urednom paž frizurom čije su štikle odzvanjale tvrdila da mermer treba da bude crn. „Moraćete sve ispočetka“, rekla je i besno napustila prostoriju.

Nakon dva meseca ludački teškog rada, obijanja kamena i izlivanja novih kamenih teraco podova u crnoj boji, nakon potrošenih dodatnih desetina hiljada deviza i noći punih majstorskih oteklih šaka koje pulsiraju, kameni hol bio je gotov. Žena uredne paž frizure na štiklama ušetala je unutra, njene štikle su odzvanjale kao sudijski čekić, svi su strepeli. „Divno!“, rekla je.

Kada je iz hola izašla na plažu koja se pružala tik ispred vile, zaurlikala je: „Šta je ovo?“. Izvođači radova razmenili su poglede pune straha. „Šta je ovo?“, ponovila je, i svojim sitnim cipelama šutirala je bele kamenčiće po plaži. „To je belo koralno kamenje“, rekao je Goran. „Belo koralno kamenje?! Ko je rekao da stavite belo koralno kamenje?“ Goran je gospođi uredne paž frizure pokušao da objasni da je belo koralno kamenje prirodno za taj deo obale na tom-i-tom kontinentu, i da je to jedno od najfinijih kamenja koje postoje. „ON je rekao da želi crni vulkanski pesak! Crni vulkanski pesak je topliji, egzotičniji i više se slaže sa mermernim holom. Belo koralno kamenje svaka šuša ima ispred svoje vile! Napravite veštačke brane, isušite obalu i naspite je crnim vulkanskim peskom. I kada to već radite, mogli biste u plićaku da posadite nekoliko krivih palmi koje rastu iz vode, ovaj pogled je monoton i dosadan. Na šta tačno mislite da ON okači ljuljašku ako nema nijedne palme koja viri iz vode?“

Nakon velikog broja nula u ciframa koje su potrošene za izvođenje takvih radova i nakon još većeg broja noći u kojima su natekle šake majstora pulsirale, radovi su bili gotovi. Plaža ispred vile bila je prekrivena crnim vulkanskim peskom, iz plićaka su virile nakrivljene palme sa kojih su visile ljuljaške i baldahini.

Trbušasti proćelavi gospodin blagog izraza lica nakon godinu dana ušetao je u svoju vilu, gazivši po crnom mermernom podu svojim mekanim sandalicama koje se lepe na čičak, ispog kojih je imao šarene čarape sa crtežom avokada. „Kakav predivan kamen! Kako divan hol!“ Trbušasti gospodin u sandalama koje se lepe na čičak i čarapama sa crtežom avokada izašao je ispred svoje vile i zastao, protegnuo je ruke, daleko uvis tako da mu se košulja zadigla i ispod nje provirio dlakavi stomak. Raskopčao je košulju, bacio je pored sebe i izuo sandale i čarape. Njegova stopala u pesku su ostavila one stubaste tragove kakve ostavljaju sva ravna stopala. Crni vulkanski pesak milovao ga je po tabanima. „Kakav divan, mekan i topao pesak! Kakvo uživanje!“ Skočio je iz plićaka na glavu, par puta uronio i izronio glavu iz sveže okeanske vode, i zatim seo na ljuljašku. Zagledao se u daljinu i tiho, sebi u bradu izgovorio: „Kako je čoveku malo potrebno da bude srećan.“

Fotografije: Unsplash