Dnevnik nevidljivih: 16

Za svaku Novu godinu, meni je u glavi samo jedna stvar – da se ne posečem na mesoreznicu. Trideset i prvog uvek radim jer nam gazda daje duplu dnevnicu, ali, često pomislim, možda ću se baš ove Nove godine poseći na mesoreznicu, i onda mi dupla dnevnica neće značiti ništa kada posle danima neću moći da radim. Ne može se raditi na delikatesu sa posečenim prstom.

Ove Nove godine u radnji su bile nezapamćene gužve. Brojač iznad moje glave koji označava brojeve potrošača se resetovao nekoliko puta u toku dana, iako može da izbroji sve do devetsto devedeset i devet, pa onda kreće od nule. Dakle, tog dana uslužila sam nekoliko hiljada ljudi. Nekoliko hiljada ljudi pohrlilo je, baš tog dana, trideset i prvog decembra, da kupi suhomesnato, masline i sir za novogodišnje veče. Primetila sam, radeći sada već nekoliko Novih godina zaredom, da tačno mogu da zamislim kako će izgledati novogodišnji provod potrošača po tome šta kupuju na delikatesu.

Recimo, onaj mlađi par, momak i devojka, oboje malo puniji, imali su u kolicima dve XL kese čipsa, jedan šampanjac i pakovanje mini princes krofni. Kod mene su uzeli i sto grama čvaraka. Znala sam da njima na proslavu Nove godine niko neće doći, da će jesti čips pa čvarke, ili čvarke pa čips, da će u ponoć nazdraviti čašom šampanjca, pojesti po tri princes krofne i leći u krevet. Ili će on pojesti četiri, a ona dve. Ili možda obrnuto.

Isto tako, znam da svi oni mladići i devojke koji kupuju po petsto grama šunke na akciji i petsto grama gaude na akciji, imaju prazan stan i da će praviti picu. U korpi uvek imaju po karton piva, i po neku koka-kolu. Ima i onih otmenih, koji kupuju pršut i buđavi sir – za njih nikada nisam bila sasvim sigurna kako provode novogodišnju noć. Da li zameze uz čašu vina, pa idu negde dalje u goste – najpre će biti da je to. Ili, možda, i oni sede sami kod kuće. Možda su oni usamljeniji od drugih…

Isto tako, nikada mi nije bilo jasno zašto ona starija gospođa koja svakog petka dolazi i traži dimljena ćureća prsa sitno sečena, četiristo grama, ni manje ni više, ovaj petak nije preskočila. Ili je mogla da dođe dan ranije po svoja ćureća dimljena prsa, čekala je taj dan u redu sat i po vremena. Znala sam da njena ćureća dimljena prsa nemaju nikakve veze sa Novom godinom, kupuje ih svakog petka, svaki put četiristo grama. Bez obzira na gužvu, nije se žalila, delovala mi je nekako uzbuđeno, što je tu sa svim tim ljudima.

Ljudi su, inače, nervozni za praznike, svi žure, i ako mi slučajno neko od stalnih komšija čestita praznike, ili me pita kako sam, ostale mušterije cokću, kolutaju očima što trošim njihovo vreme, umesto da ćutim i sečem. Pa i ja sam čovek, ne mogu samo da ćutim i sečem. Nekada sečem toliko brzo da se sama sebi divim. Praška šunka, petsto grama, levom rukom je uzmem, desnom skinem foliju, u nekoliko poteza bez greške odredim gramažu, umotam štrucnu u novu foliju, vratim u frižider, isečeno izvagam, pružim kupcu, kliknem taster na brojaču i viknem – sledeći! Sve to ne traje ni pun minut. Da me neko vidi, mogao bi da mi da i neku nagradu za najbrži rad na delikatesu, mogla bih da se upišem u Ginisovu knjigu rekorda za najbrži rad na delikatesu.

Za tako brz rad na delikatesu čovek mora konstantno da razmišlja, da promisli svoje korake, da zna šta mu je bliže, šta dalje, šta najpre da uzme, kojim redosledom da seče, mora da ima izuzetno preciznu koordinaciju pokreta. Jedino što, kada tako brzo radim, zaista strahujem da se ne posečem na mesoreznicu.

Zaboravila sam na još jednu stvar koja mi unosi nervozu. Kada se na brojaču pojavi neki broj, na razglasu se čuje taj isti broj i ako se klijent ne pojavi, ja kliknem na sledećeg. Obavezno se dešava da, kako krenem da uslužujem sledećeg potrošača, tako se pojavi taj neki, koji nije čuo da je njegov broj došao na red i buni se. Kaže, pa ja sam imao taj broj. Oni od mene traže da prestanem da uslužujem tu mušteriju koja je posle njih, da sve ostavim napola i da uslužim njih. „Pa gospođo, što niste na vreme došli, sačekajte!”, mislim se. Nabijaju mi tenziju za džabe, a ne znaju da, ako se iznerviram i u žurbi se posečem na mesoreznicu, niko od njih neće dobiti ništa. Srećom, i ove Nove godine sam pobedila.

Naslovna fotografija: Thanos Pal on Unsplash