Duel u kom su svi pobednici: Zašto je dobro da nekada novčićem biraš stav

On je ovde sad pominjao Dostojevskog, ali njegovu prošlu godinu su obeleželi savremeni američki pisci. Od najvećih otkrića, na prvom mestu je stavio Donu Tart, kao i Frenzena. To sve on, Marko Dražić, piše na Fejsbuku, dok nama ovde valja priču o Rusiji.

Da ste prošlog petka bili u Kineskoj četvrti u Novom Sadu, mogli ste da čujete ovu rečenicu. Izgovorio ju je Dušan Čavić, polovina dvojca Marka Žvaka, koji je, u okvru književnog festivala Krokodil, učestvovao u debati protiv mog kolege iz Njuza Viktora i mene. Imali smo diskusije na tri teme, unapred smo bacali novčić da utvrdimo koji ćemo od suprotstavljenih stavova morati da branimo, i imali smo tri runde od po petnaest minuta da ubedimo publiku da je naš tim u pravu. Ovaj citat je konkretno iz runde u kojoj smo mi branili ideju okretanja Srbije prema Istoku, dok je Čavić, koji se trudio da objasni da Srbija treba da ide ka Zapadu, čitanjem mojih Fejsbuk objava na duhovit način pokušao da ukaže publici na moje licemerje. Nije izostavio ni licemerje mog kolege, zapazivši da obojica, dok pričamo o superiornosti Istoka, nosimo patike nemačkog brenda.

Cela naša debata bila je zamišljena kao za*ebancija, u kojoj je dodatno smešno ako neko mora da pronađe „argumente” za odbranu teze u koju je jasno da ni on sam ne veruje. Glavni cilj diskusije je bio da se publika zabavi, u čemu smo, sudeći po smehu i aplauzima, uspeli. Aplauz koji je dobila ekipa Marke žvake bio je za nijansu bučniji, tako da su oni proglašeni pobednicima. Jer, svaka debata mora da ima pobednike. Ili možda i ne mora?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje, pogotovu što smo u poslednje vreme skoro pa zaboravili šta su to debate. Kad smo poslednji put imali priliku da vidimo u medijima, pogotovu onima sa nacionalnom frekvencijom, zanimljivu diskusiju u kojoj će učesnici izneti svoje suprotstavljene stavove i pokušavati da, uprkos neslaganju, imaju normalnu raspravu? Na događaju u Novom Sadu dodatno je bilo zanimljivo što je u publici sedela novinarka Ljubica Gojgić, u čijoj emisiji se prošle nedelje odigrao duel koja je danima bio u žiži javnosti. Duel između medijskog magnata i NVO aktiviste, za koji se, za razliku od ovog našeg, ne može reći da je prošao u drugarskom pod*ebavanju. Toliko smo se odvikli od sličnih duela da smo ga željno isčekivali, iako smo svi negde bili svesni kako će se završiti. To se potvrdilo već posle nekoliko minuta, kada je postao previše naporan za praćenje i kada je postalo teško objasniti šta je to što gledamo i koja je tema o kojoj pričaju.

Ali, nemojmo da zbog tog lošeg iskustva odustanemo od potrebe za debatama! Ona je tu, prisutna je čak i ako je nismo svesni. Prisutna je i zato što je prirodna ljudska potreba da se postavljaju pitanja, preispituju svoji stavovi i analiziraju odgovori koji se serviraju. Zato i treba da bude više diskusija, od zabavnih i duhovitih koje su tu da nas razonode, zasmeju, koje pratimo s pola mozga i ispunjavaju nam neke dosadne svakodnevne aktivnosti, pa sve do ozbiljnih debata gde ćemo čuti različite suprotstavljene stavove, koji će nas inspirisati da dugo nakon završetka i dalje razmišljamo o temama koje su u njima načete i mrmljamo sebi u bradu stvari koje bismo rekli da smo bili akteri. Debate koje se zbog svega ovoga neće svoditi na banalno pitanje na kraju ko je pobedio, jer je mnogo važnije od tog pitanja to što su nam pomogle da obogatimo mišljenje, čak i ako nismo promenili dotadašnji stav. U tom slučaju, može se reći da su svi pobednici, od učesnika, do ljudi koji su pratili debatu.

A možda je i sve ovo samo moja potreba da relativizujem činjenicu da je naša diskusija završena rečima organizatora „večerašnji pobednici su Marka žvaka”. Možda je i pitanje o važnosti debata u javnom životu dobra tema za neku narednu diskusiju. Diskusiju u kojoj bih mogao da učestvujem i čvrsto zastupam tezu da je u debati nebitno ko je na kraju pobedio. I iznesem ubedljiv niz argumenata koji će dovesti do toga da na kraju dobijem jači aplauz i budem proglašen za pobednika.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović