Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Gistro priče: Ekipa sa Konjarnika

AUTOR: Vladimir Skočajić 07 Jul, 2021
Gistro priče: Ekipa sa Konjarnika

Njih četvorica sede na ovoj klupi svaki dan. Nekada piju pivo, nekad kiselu, a nekad ništa. Jedan od njih nekad dovede svog psa, jedan svoju unuku koja se igra u pesku pored, jedan ponekad ima knjigu, a jedan nikad ništa. Onih dana kada ih ne vidim u parku, osećam kao da mi nešto nedostaje.

Dok sam prošle nedelje jedno popodne nakon šetnje odmarao na klupi iza njih i slušao neku havajsku muziku iz pedesetih, razmišljao sam na šta li liče njihovi životi. Nemam pojma ko su, čime su se bavili, vole li šah, da li su u braku ili su možda udovci i hoće li ih se unuci sećati kada dođu u njihove godine. Sudeći po tome što sam ih nekoliko puta video da drže Danas, rekao bih da ne podržavaju ovu bagru na vlasti. Ili ih bar ne podržava taj dekica sa novinama ispod miške. Ono u šta sam siguran je da se poprilično dobro poznaju. Ekipa su. Ko zna koliko godina se druže. Oni vickasti, kojima je mnogo smešno kada se po padežima menja prezime onog austrijskog političara Kurca, sigurno bi rekli za ovu četvoricu da su muška verzija penzionerskog Seks i grada sa Konjarnika. Na osnovu tog prvog pogleda, meni se ipak čini da ove dekice sa Seksom i gradom imaju veze taman koliko ti vickasti sa humorom.

Juče mi nešto nije bio dan. Sve što sam pokušavao nisam uspevao. Šetao sam i slušao neku depresivnu muziku. Kada sam prošao parkom, video sam jednog od njih kako sedi na klupi i gleda u zgradu prekoputa. Pored njega su bile dve flašice kisele, jedna fanta i jedan voćni sok. Zazvonio mu je telefon. Rekao je: „Stigao još malopre. Pa požurite malo. Eh, pitaš čoveka od osam banki da li žuri negde… Naravno da ne žurim, ali nikad ne znaš kad ću da pandrknem. Ne treba, već sam kupio. Za sve, naravno”. Seo sam na klupu iza. Posle desetak minuta je došao drugi deda, a posle petnaestak i ostala dvojica. Otvorili su plastične flašice i kucnuli se. Tog trenutka sam osetio da je u mom životu sve u redu.

Neverovatno je kako ljudi o kojima ne znaš ama baš ništa mogu da ti ulepšaju život samo kada vidiš da postoje. Ne znam rade li to još nekom, ali ja osećam da im dugujem bar po jednu hladnu kiselu. I najozbiljnije nameravam da im se odužim ovih dana.

Fotografija: Vladimir Skočajić

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Ovo su 4 tipa osoba koje daju previše sebe

Poslednjih godina, termin burnout se pominje kao jedno stanje uobičajeno i prisutno među ljudima koji daju previše sebe na poslu.…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…