Gistro priče: Gladni golubovi

Čekao sam prijatelja na Zelenom vencu. Pored autobuske stanice na kojoj sam stajao bio je kiosk brze hrane, a odmah uz njega, na zapuštenoj terasi, ispod neke jeftine cirade, stolovi i stolice za ljude koji jedu tu brzu hranu. Iako je bio radni dan po podne, nikog nije bilo u tom improvizovanom restoranu. Zapravo skoro nikog.

Jedini posetioci bili su golubovi. I to mnogo njih. Na desetine. Razmileli su se po toj staroj, ubogoj, oronuloj terasi. Skakutali su po svim tim praznim stolovima i stolicama na kojima su se nalazile mrve od lepinja i somuna, ostaci mlevenog mesa, senfa i pavlake. Golubovi su bili gladni. Izgledali su kao da nisu jeli danima. Kidali su ostatke hrane, a čak se i tukli međusobno oko par mrva. Jedan mali dečak se zaleteo među njih, sa željom da ih preplaši, ali nije mu pošlo za rukom. Oni su mirno stajali i gledali u klinca, kao da se pitaju „koji li je njegov problem?”. Gradske ptice koje svakodnevno sreću ljude ničeg se ne plaše. Njihov spoljašnji izgled je bio u skladu sa njihovim karakterom. Mnogi su bili raščupani, jedan je šepao, dvojica su imala poderana krila, jedan nije imao oko, a gotovo svi redom su bili prljavi.

Jedni bi rekli da su izgledali kao neke štetočine, poput pacova, na primer. Bilo ih je mnogo, bili su prljavi, ničeg se nisu bojali i kidisali na sve što može da se pojede. Drugi bi rekli da ih podsećaju na neke beskućnike. One što se ne kupaju, što prose, a kada popiju par unučića vinjaka, umeju i da se potuku. Treći bi rekli da su to samo jadne ptice o kojima nema ko da brine, nahrani i napoji, i koje su potpuno prepuštene samima sebi. Četvrti bi im zavideli jer su slobodni, nikom ništa ne odgovaraju, jedu, piju i kupaju se kada hoće. Razni ljudi bi rekli razne stvari.

A mene su oni podsetili na nas. Nas koji se svakodnevno borimo da zaradimo za hleb, mleko i čokoladu od, rekao bih 100, ali kapitalizam kaže od 80 grama. Na nas koji smo prepušteni sudbini, onoj od koje zavisi koji će od nas na kraju dana biti siti, a koji gladni. Ličili su mi na nas koji se više ničeg ne plašimo, jer znamo da je najgore što nam se može desiti smrt. Kako život na ovoj planeti često ume da zaliči na pakao, onda i nema nekog razloga da se plašimo tog najgoreg. Poput nas koje mrcvari ko god i gde god stigne, kojima nekad bace kosku sa malo mesa, a nekad ne, koje ovi što zakidaju 20 grama na čokoladi šalju u ratove, koje zaboravljaju svih dana u godini, osim onog kada se na nekakvim jeftinim papirima, zaokružuju nekakvi još jeftiniji brojevi. A ono po čemu su me najviše podsetili na nas, jeste po tome što je golublja i naša sloboda ista stvar – samo jedan običan privid. Istina je da neke ptice mogu da lete, što bi se i moglo nazvati slobodom, ali ove su u toliko lošem stanju, da sumnjam kako mogu odleteti dalje od Savamale. Baš kao i mnogi od nas.

Ko zna koliko bih razmišljao o svemu tome da nije došao prijatelj kog sam čekao. Samo je bacio pogled na golubove kako kljucaju mrve po onim stolovima, namrštio se i rekao mi: „Kakvi su gadni, k’o neki pacovi. ‘Ajmo odavde”.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić