Gistro priče: Ispod mosta

Jedna od najpoznatijih pesama grupe Red Hot Chili Peppers Under the Bridge govori o trenucima kada te život nokautira. To njihovo „ispod mosta” ima veze sa beskućništvom, jer najveći broj ljudi u Americi koji žive ispod mostova su oni koji nemaju svoj dom. Entoni Kidis tu peva kako je nekad bio najusamljeniji na celom svetu i kako je tad osećao da je njegov jedini prijatelj grad u kome živi. Iako ta pesma ima veze sa narkomanijom i životom bez pravog krova nad glavom, u nekim neveselim fazama svog bitisanja sam se mogao potpuno poistovetiti sa njom.  I to bez obzira što nikad nisam imao problem sa drogama i životom bez krova nad glavom.

Dođu nekad ti dani kada ti ništa ne ide, kada šlajfuješ iako ti točkovi imaju lance, kada ti parče hleba pada samo i isključivo na namazanu stranu, kada sve ploče preskaču baš na onim ključnim delovima pesama, kada su sve devojke koje ti se sviđaju zauzete, kada se ti, uprkos tome što izgledaš kao i uvek, osećaš oduzeto, odnosno kada nemaš nikog pored sebe da porazgovaraš i budeš shvaćen. Nije lako baš uvek biti, što bi rekao onaj retardirani političar „razumen”. A u takvim trenucima bežiš na mesta koja su ti dostupna, koja voliš i na kojima se osećaš shvaćeno.

Jedno od tih je ovaj ćošak kod Brankovog mosta. Sedneš na klupu, gledaš Beograd kako spava, budi se, savija, previja, igra i plače. Tu, pred tvojim očima. Mostom prolaze autobusi puni ljudi kojima je pun kufer svega. Neki od njih su u gorem stanju od tebe. Ali ušli su u taj bus, izaći će iz njega, ući u stan, istrpeti kritike onih koji ih vole, a sutra će opet izaći iz stana i ponovo ući u taj bus. Razmišljaš o tome kako je pogled sa tog mosta bio poslednji pogled koji je u svom životu video Branko Ćopić, pisac uz čija dela si naučio prva slova. Ispod mosta prolaze zaljubljeni parovi, drže se za ruke i tripuju da su baš oni jedan od onih parova koji će proniknuti u smisao reči „zauvek”. Pored njih prolazi poluprazan tramvaj u kome dremaju oni koji stvarno nemaju svoj krov nad glavom i kojima je jedini smisao vožnje od početne do poslednje stanice da se malo ugreju. A ti sediš na klupi iznad mosta i pitaš se mora li baš sve tako. I sa svima njima i sa tobom. Ali s obzirom da je već sve tako, onda verovatno mora. I prestaješ da se pitaš.

Postoji nekoliko mesta u Beogradu na koja volim da odem kada mi nisu sve ovce na broju. Na njima se osećam kao svoj na svom. Tu me niko ništa ne pita, niko ništa ne traži, niko ništa ne laže, niti obećava. Ta mesta me poznaju. Kao što Los Anđeles poznaje Entonija Kidisa u onoj pesmi s početka ovog teksta, kao što Pariz poznaje Serža Genzbura u svakoj pesmi, s početka svakog teksta. A nije mala stvar kada te u takvim trenucima neko čvrsto zagrli i šapne ti da ima nade. Makar taj neko bio grad.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča