Gistro priče: Kafa i ratluk
Moj deda nikad nije bio kafanski čovek, ali tih nekoliko puta kada sam kao klinac sa njim bio u kafani, ostali su mi zauvek u sećanju. Crveno-beli karirani stolnjaci, one izmučene metalne piksle i mešavina mirisa roštilja i svadbarskog kupusa, još uvek su mi u glavi. Deda bi obično sebi naručio rakiju, tursku kafu (uz koju bi dobio ratluk) i kiselu vodu, a meni crni ili žuti sok. Sećam se da mi je govorio kako je za neke velike odluke u životu neophodno da čovek popije kafu sa samim sobom. Pitao sam ga kako to misli sa samim sobom kada sam ja sa njim, a on mi je rekao: „Pa eto, zato i ne donosim nikakve velike odluke”. Iako sam bio klinac i tad sam znao da se zeza.
Danas mog dede odavno nema. Za razliku od njega koji nikad nije imao problem da donese važnu odluku, ja sam drugačiji. Biće da sam te neodlučne gene povukao na nekog drugog iz familije. Ali život baš briga za tvoje gene. On te vuče za rukav, kao nekakav dosadnjaković koji hoće da ti uvali kinesku kozmetiku i hteo ili ne hteo, nekad si u situaciji da moraš da presečeš, lupiš šakom o sto, kažeš „dosta je bilo skanjeranja”. Nekad moraš da uradiš ono što ti se ne radi. Jedini gušt u svemu tome je kafa.
Pre izvesnog vremena otišao sam u jednu staru kafanu između Bulevara revolucije i Beogradskog dramskog pozorišta. U njoj su stolnjaci i dalje karirani. Naručio sam tursku kafu bez šećera i kiselu vodu. Rakiju ne pijem, a crni i žuti sokovi su mi se odavno smučili. Uz kafu sam dobio ratluk na čačkalici. Za razliku od mene, moj sto je bio spreman da se za njim donese velika odluka.
Sedeo sam u bašti kafane. Dan je bio sunčan. Zelena krošnja iznad moje glave sporo se njihala. Pored mene su sedela dva tipa koja su pričala na nemačkom, iza dva starija čoveka koja su ogovarala nekog žvalavog čoveka, psovajući mu lažljivu mater, a ispred mene četvoročlana porodica koja je u tišini i sa takvom predanošću jela leskovačke uštipke, kao da im je to poslednji obrok u životu. Ispred bašte čuo se saobraćaj. Bio je petak, a petkom svi trube više nego drugih dana.
Sporo sam srkao kafu. Ratluk sam pojeo u tri zalogaja. Svaki sam zalio hladnom kiselom vodom. I razmišljao sam. Dugo baš. Pitao sam se da li je pametno to da uradim. I zašto to nisam rešio pre. I da li je kasno da to sad uradim. I zašto, koji moj, komplikujem nešto što je vrlo jednostavno.
A onda, kada sam otpio poslednji gutljaj kafe, potpuno spontano, sve je došlo na svoje. Znao sam i da je pametno i da nije kasno i da je jedino moguće. Prethodnih dana sam toliko mislio o svemu tome i činilo mi se da nikad neću rešiti. Ali deda je stvarno bio u pravu. Kafa i ratluk pomažu da ti se misli razbistre. Doduše, ne znam za druge, ali moje su tog petka bile bistrije od mehurića u onoj zelenoj flašici kisele vode.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
