Gistro priče: Komšiluk
Februar koji liči na maj. Noć pada iznad moje zgrade. U stanu do mene se sprema ručak koji će se podgrevati sledeće nedelje. Cela terasa mi miriše na zapršku i luk. Žena u stanu iznad gleda Utisak nedelje. Kroz otvoren prozor njene sobe čujem kako gledaoci telefonskim putem pozdravljaju „vas i vaše goste”. Baba u stanu pored mene hrče. Čujem je iako su joj prozori zatvoreni. Deca u nekom stanu iznad skaču po terasi dok im ćale nervoznim glasom preti neispunjavanjem onog obećanja ako smesta ne uđu u sobu. U mom stanu su širom otvoreni svi prozori, bela zavesa se jedva primetno pomera pod naletima sporog vetra, a sa zvučnika mi svira Erik Sati. Volim njegove melodije u svakoj zgodi, a posebno u onoj kad je nedelja i kada se zavese sporo njišu.
Neke od ovih ljudi iz zgrade poznajem, neke samo iz viđenja, a neke ne želim da znam. Oni su relativno veran presek društva u kome živimo. Među njima ima više starih nego mladih, neki su ljubazni, neki ti u hodniku zgrade ne bi rekli „dobar dan” ni za sto evra, jedni ne vole decu, druge ne vole deca, neki su tvrdoglaviji od mene, oni najoholiji među njima glasno slušaju Neverne bebe, a ima i onih koji na svojim terasama jedu sendviče dok na laptopu pritiskaju „ne preporučujem komentar”. Većina njih ti nikad ne bi priskočila u pomoć kada si u nevolji, ali ima i ono dvoje koji bi žrtvovali svoje slobodno vreme da ti pomognu kad je najpotrebnije.
Ruku na srce, ni ja nisam ništa mnogo bolji od njih. I ja volim da slušam glasnu muziku, premda nikakve bebe nemaju veze sa njom. Nekad eventualno babe. I ja često hrčem, a po priznanju onih koji su to čuli, imam realne sumnje da moji decibeli zadaju muku i komšijama iz zgrade prekoputa. Nekih dana sam i ja namćor i ne javljam se nikom na hodniku zgrade, a nekad onom mladiću sa drugog, koji već godinama hoda uz pomoć štaka, ponesem ceger do njegovog stana iako on uvek kaže da ne treba i da može sam. I ja ponekad pogledam Utisak nedelje, ali uvek preskačem onaj deo kada se javljaju gledaoci.
Bez obzira na to što neki od nas imaju manje, a neki više godina, što neki imaju love i do sledeće nedelje, a neki će presušiti već sutra, što neki imaju ljubav svog života, a neki jok, što se nekima gade ovi, a drugima oni političari, svi smo mi u sličnom čabru. Sve nas ovaj topli februar podseća na proleće, svi ćemo se obradovati kada nam u petak uplate lovu, svi bismo da budemo srećni i svi ćemo otići na počinak i probuditi se u istoj zgradi. Ni sam ne znam tačno zbog čega, ali spoznaja iz prethodne rečenice je nešto što mi uliva spokoj. Zbog tog spokoja se donose odluke, na nekim mestima se vode ratovi, prelaze okeani i žudi iz sve snage. A dok se uveče vraćam kući iz prodavnice u kojoj sam kupio kafu i kiselu vodu, dok gledam sve ove osvetljene prozore i ovu ubogu zgradu koja je noću mnogo lepša nego pod dnevnom svetlošću, znam da tad osećam trista čuda, ali da nijedno od njih nije žudnja. Jer besmisleno je žudeti za nečim što ti je tu pred nosom i što čini ovaj majski februar još toplijim nego što jeste.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
