Gistro priče: Kuća iz Sorentinovog filma

Ovu nedelju provodim u Splitu. Ovde proleće miriše na more. Viđam prijatelje, sedim sam na klupi i dugo blenem u more, popijem kafu u nekoj bašti sa pogledom i dugo šetam gradom sa muzikom u ušima. Te šetnje su posebna čar.

Oduvek sam voleo da se izgubim u gradu koji ne poznajem dobro. Tako najbolje upoznajem mesto. Tada mi u oči upadaju naizgled obični ćoškovi koje lokalci uglavnom shvataju zdravo za gotovo, prizori koji se ovde podrazumevaju, a u mom svetu su nesvakidašnji. Kao na primer drvo na kom su rodile pomorandže. Ili stare kuće koje izgledaju kao da su ispale iz neke pesme Arsena Dedića. Ili one koje kao da su scenografija nekog filma Paola Sorentina. Upravo je to slučaj sa ovom kućom sa slike.

Nakon duge šetnje uskim kamenim ulicama Starog grada, bio mi je potreban predah. Kada sam video zidić ispred ove kuće, rešio sam da baš na njemu odmorim svoje veliko dupe. Dok sam ispijao kiselu vodu, posmatrao sam kuću. Podsećala me je na nedelju u Italiji, na detinjstvo kod dede, na vreme muzičkih festivala na kojima se nije štedelo za velike orkestre i na Mediteran sa starih razglednica.

Onda je na ovu terasu izašla žena. Pušila je i telefonirala. Imala je smeđu kosu, plavi bade mantil i bila je bosa. Rekao bih da je nešto malo starija od mene. Nakon par minuta prisluškivanja njenog razgovora, skapirao sam da priča sa bivšim mužem i da se dogovara kada će da preuzme decu. Nije to bio neki besan razgovor bivših supružnika, baš naprotiv. Par puta se i nasmejala, rekavši mu da joj treba odmor od svega. I bar tri puta sam čuo da mu kaže „nema problema”. Kada je završila razgovor, ostala je na terasi da puši. Tad je spazila mene na zidiću. Nasmejala se i rekla mi je „bok”. Uzvratio sam. Onda je ušla u stan.

Tada sam stavio slušalice i pustio sa mp3 plejera trubača sa Sardinije Paola Frezua. Osećao sam talase nedelje. I bila je nedelja. Katolički Uskrs. Ispred očiju su mi prolazile scene iz filma kog Paolo Sorentino nikad nije snimio. Nekog u kom se ljudi razumeju i bez razgovora. Onog u kom se mešaju mirisi mora i nedeljnog ručka. I na trenutak sam bio najsrećniji na svetu. Tek tako. Bez povoda. Nekad je za sreću dovoljno samo da se izgubiš u nekom gradu na moru, Frezuova truba, pogled na staru kuću i jedno nasmejano „bok”. Nekih nedelja čovek i nije baš toliko komplikovan.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča