Gistro priče: Melanholija jedne beogradske ulice

Daleke 1914. italijanski slikar Đorđo De Kiriko je naslikao jednu od svojih najpoznatijih slika Misterija i melanholija ulice. Njemu su bile dovoljne samo igre svetla i senke da bi dočarao atmosferu koju nam opisuju npr. knjige od po nekoliko stotina strana ili neki simfonijski orkestar sastavljen od više desetina muzičara. Nije mu bilo potrebno ništa mnogo više od platna i nekoliko boja.

Hodajući pre neki dan Beogradom, u jednoj ulici sam nabasao na prizor koji me je podsetio na čuveno Kirikovo delo. Istina, zgradu sa arkadama je zamenila trošna kuća od pre rata, devojčicu koja gura obruč drvo ogoljenih grana, a umesto starog vagona bio je novi kontejner. Iako je prizor sa fotografije realno dosta drugačiji od onog sa stare slike, prisutna je slična igra svetla i senki. I nadasve, atmosfera je slična. Tu je i melanholija.

Pre nego što sam napravio ovu fotografiju, zastao sam na tren. Gledao sam u taj prizor nekih desetak minuta bar (dokon sam čovek – najveći deo vremena pišem priče i slušam muziku). Kroz glavu su mi prolazila popodneva u kojima je još uvek bilo vremena da se nešto promeni, popodnevne prolećne dremke nakon obavljenog posla, iskradanje iz kuće da bi se igralo i nada da će dobro pobediti zlo. U pitanju su bukvalno iste asocijacije koje imam kada gledam Kirikovu sliku.

Potpuno sam svestan da su one krajnje subjektivne i da verovatno svaki posmatrač čuvene slike ima neke svoje. Ta lična tumačenja su jedna od najlepših strana umetnosti. Na njegovoj slici vidimo trg u Vićenci, a na ovoj fotogafiji ulicu u Beogradu. Ta dva grada su udaljena 826 kilometara, a između ta dva prizora prošlo je 108 godina. Uprkos svemu tome, emocije jednog nasumičnog prolaznika bile su probuđene. Neko se opet divio Kirikovoj slici, gledajući je uživo u Beogradu, čitav vek nakon što je nastala, dok je ona zapravo sve vreme bila zakačena u jednom rimskom muzeju.

Kada se pitamo zbog čega su tačno neka umetnička dela velika, šta je to što ih čini besmrtnim i odakle toliko života u njima i tako dugo nakon što su nastala, nekada odgovori na to pitanje leže bukvalno ispred našeg nosa, dok idemo u poštu ili da izbacimo smeće. Zato volim umetnost.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča