Ivan Tokin: Jutros

Niz stepenice, na ulicu, a tamo. Gospođa od oko četrdeset godina, upakovana u kaput s dignutom kragnom, šal, masku i naočare za sunce, na trotinetu, na jednoj nozi, u suprotnom smeru, onda salate u gajbicama ispred Maksija, naređane, lepršave, zelene i roze, odmah preko puta je čovek s lulom u ustima i upaljačem za šporet u ruci, pokušava da puši, u ulici desno su dve srednjoškolke s dve lizalice, vire im beli štapići iz usta i u isto vreme se nasmeju, ispred obdaništa su majka i ćerka, ćerka plače i drži se za saobraćajni znak, majka je malo vuče pa raširi ruke i gleda u nebo, uzbrdo dolazi komšija s psom, nisam ga video neko vreme baš je lepo smršao i ima nove cipele, zdravo komšija zdravo, a u tramvaju s jedne strane svi sede i gledaju kroz prozor, osim žene koja spava, onda nešto pukne preko ulice, kao da je iz školskog dvorišta i svi se okrenu da vide šta je, osim žene koja spava, na uglu pre tramvajske stanice radnik gradske čistoće s plavom kantom i istrošenom metlom stoji i sunča se, na stanici su trojica s narandžastim fantomkama na glavama, deru se i smeju kao da su pljačkaši posle pljačke, ali nisu, neki super klinci su to, u izlogu kafane je čovek za stolom, na stolu su dva vinjaka, pivo i espreso, cigareta mu gori između prstiju, gleda u ove momke, kroz njih.

U praznom autobusu žute gumene ručke vise s rukohvata u rasporedu tri, dve, jedna, jedna, jedna, jedna, pa sam se za jednu ja uhvatio, a onda četiri, četiri, dva, kao fudbaleri. Na prvoj sledećoj stanici silazim i odmah je tu bradonja u kombiju, zatvorenih očiju sluša Selin Dion. U izlogu pekare burek sija kao dukat, na pijaci girice uskaču u vrelo ulje i plaču.
Svi smo tu, nek nam je sa srećom.

Naslovna fotografija: Ivan Aleksic@ivalex / Unsplash