Gistro priče: Molitva

Noć. Gluvo doba. Prošlo je tri. Ispred moje terase su ozelenela oba drveta. Kraj njih su porasli svi oni stari, ali i neki žbunovi. Pada kiša. Zeleniš prigušuje kišne kapi. Taj tromi zvuk kiše meša se sa klavirskom muzikom koju slušam. Sedim u fotelji na terasi. Osećam se ušuškano i bezbedno, kao pod nekim velikim, zelenim jorganom.

Vidim svetlo u kući prekoputa. Komšija još nije zaspao. U jednom trenutku izlazi na svoju terasu. Puši i pije nešto iz bele šolje. Ne vidi me od gustog granja sa drveta između. Ne bih ni ja njega da se nisam baš trudio. Gleda u nebo više nego što bi bilo uobičajeno. Ne mogu dobro da vidim da li mu se pomeraju usne, ali rekao bih da da. Možda ima neku bubicu u uhu i priča telefonom, možda peva neku pesmu, a možda priča sam sa sobom? Biće da nije ništa od toga.

Ugasio je cigaretu. Onda je odložio belu šolju na drvenu komodu u uglu terase. Opet je pogledao u nebo i sada je već bilo očigledno da otvara usta. No, dok je ovoga puta to radio, spojio je šake i stavio jednu na drugu. Nije bilo dileme – on se molio! U 3:15, u kraju grada kog je zaboravio i bog i otac, dok lije kao iz kabla, jedan čovek razgovara sa nebom.

Možda se pomolio za zdravlje nekog ko mu je važan, možda za naklonost neke dame, možda za radno mesto koje će mu doneti bolju platu, možda da mu devojka najzad zatrudni, a možda je molio nebo da nešto urgira po pitanju njegovog karaktera… Koji god da je razlog, mogao bih se kladiti da mu je želja velika. Ne poznajem čoveka, ali pomislio sam kako bih voleo da mu se ostvari. Jer na planeti Zemlji, u proleće 2022, veće su šanse da vas pogodi bomba nego ostvarena želja.

Par jutara nakon toga čitam knjigu na terasi. Divan, sunčan dan. Zelena puzavica je prekrila drvo ispred moje terase. Praznik je, tiho je. Vidim onog komšiju na njegovoj terasi. U jednoj ruci ima belu šolju, a u drugoj ženu u beloj košulji. Grli je. Smeju se. Puše. I ona pije nešto iz bele šolje. Jutro je i mora da je kafa. Ona ima samo košulju na sebi, bosa je. Rekao bih da je prespavala kod njega. Oboje su delovali srećno.

Ne znam da li taj prizor ima veze sa onom njegovom molitvom od preksinoć, ali znam da se savršeno uklapao u onu moju bezbrižnu sliku sa velikim zelenim jorganom.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić