Gistro priče: Nedelja na Vračaru

Kad sam daleko, maštam da sam blizu. Kad sam gladan, maštam da sam sit. Kad je sreda, maštam da je nedelja. Kad je ciča zima, smeškam se tegli ljutog ajvara. Čovek je proklet, a ja sam nekih vikenda naivniji nego inače. Nekad je baš lepo biti naivan.

Nedelja. Na Vračaru je odavno pao sneg. Sad se već malo i topi. Deca se grudvaju, odrasli se klizaju, padaju, ne dozvoljavaju lekarima sa ortopedske klinike dosadni dan na radnom mestu. Polurastopljeni sneg malo koga čini sretnim.

Čak i maska koja leži na trotoaru počinje da se topi. Ima crveni karmin sa unutrašnje strane. Nosila je neka ona. Možda joj je ispala kada je vadila novčanik ili telefon. Možda se ljubila sa nekim subotom uveče. A možda je samo bacila jer joj je pun kufer svega. Kupujem novine u trafici. Ispred mene nečiji deda traži listić za nekakvu lutriju. Neke ljude ovde samo čuda mogu spasiti. A neke ni to.

Pored trafike je parkiran mali staklorezački kamion. Ona postolja na kojima prevozi staklo su prazna. Pored njih je lopta i dva mala, šarena bicikla. U kamionu otac, majka i dva klinca od 7-8 godina. Otac jede pljeskavicu, sin igra igricu na telefonu, drugi spava naslonjen na kevino rame, a ona čita Politiku. Na ušima mi svira Arsen Dedić. Nijednog dana ljudi ne zaboravljaju druge ljude više nego nedeljom. Arsen je jedan od retkih koji nikad nikog ne zaboravlja.

Dan je sunčan, mada je poprilično hladno. Na terasi stare kuće devojka bez blama sunča duge noge. Podvrnula je trenerku i fura rukavice. Kakva godina, takvo sunčanje. Mada, noge su joj lepše od mnogo boljih godina. Čita knjigu. Nema šanse da provalim koju. U pekari nema gužve. Kifle sa sirom su istog ukusa kao u ono vreme kada sam mislio da ima nade. I još uvek se, sa jogurtom, tope u ustima. Napušteni crni pas sedi na zadnjim nogama ispred pekare. Izgleda kao da mu neko nedostaje. Nedelja na nekom jeziku sigurno znači nedostajanje. Uostalom, Arsen je doktorirao na toj temi.

Ulazim u zgradu u kojoj mi živi prijatelj. U stanu pored lifta čujem zveckanje escajga. Sigurno su deca došla na ručak i to uprkos koroni. Čovek kog nikad nisam video u životu kaže mi „dobar dan komšija”. Danas mu stvarno jesam komšija. Odgovaram mu istom merom. Da imam šešir, uhvatio bih se za obod dok mu se javljam. U liftu je neko napisao the whole world is green. Bolje green nego blue. Sporo je, tiho je, setno i zeleno. Nedelja.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča