Kikiriki, semenke, sport za zube: Razredna

Mrzela sam školu. Mrzela sam školu, čini mi se, kao što je niko nikada nije mrzeo, iako je se sa ove distance sa radošću sećam. Nisam mrzela da učim, ne, nije u tome bila stvar, bila sam odličan đak, vukovac štaviše. Mrzela sam, zato, da ustajem rano, mrzela sam da sedim na časovima, mrzela sam da me neko nešto tera, a, povrh svega, nisam volela da se družim. Manje-više, stvari se u mom životu ni dan-danas ne razlikuju puno.

Imala sam tu jednu drugaricu u osnovnoj školi, Tamaru Ćupinu, sa kojom ne znam šta je danas i volela bih da je dobro i da joj je sve u životu potaman. Svakako, Tamara i ja smo bile tandem. Ona je bila jedini entitet viši od mene u Osnovnoj školi „Ujedinjene nacije“, i jedina je nosila veći broj patika od mene. Nas dve smo zajedno bežale sa časova, gluvarile oko škole i išle na plato ispred škole da kupujemo „šok“ žvake kod čuvene „Baba žvake“ koju sasvim sigurno pamte svi koji su sa Ceraka. Kako bežanje sa časova nije bilo puno isplativo – obe smo imale niske ocene iz vladanja, počela sam da idem na takmičenja.

Onaj koji osvoji neko od prva tri mesta na školskom takmičenju te godine nije morao da dolazi na kontrolne i pismene zadatke, pa sam se tako takmičila iz matematike, srpskog, fizike, hemije, istorije, geografije, svih mogućih predmeta koji postoje. Iz fizike sam čak bila prva u školi, iz srpskog i matematike, čini mi se, druga, ali mi je jedan od najvećih školskih uspeha bio taj kada sam na košarkaškoj utakmici moje škole protiv neke druge – dala autokoš.

To nikada niko, pretpostavljam, nije uradio, ali istina je da me je sport slabo zanimao i da utakmicu nisam ni pratila, već sam grejala klupu. Profesorka Vesna me je ubacila u igru, neko mi je dobacio loptu, ja sam videla prazan koš i dala koš. Par sekundi tišine u sali, a onda gromoglasan smeh, to je, dakle, bio koš mog tima, što je sa jedne strane i bilo logično jer je koš bio sasvim prazan. Tako su mi časovi većinski bili opravdani kod profesora, ali su me neki profesori kako obožavali tako i mrzeli, što mi se u suštini i dan-danas dešava sa ljudima, nema sredine.

Zato je moja razredna Mirjana Krsmanović imala visok prag tolerancije prema meni, i uvek je, nekako, nalazila načina da me razume, čak onda kada me nisu razumeli ni rođeni roditelji. Uvek mi je sve pravdala, terala me je da se ponašam normalno, vraćala me je zimi kući da se presvučem kada u školu dođem golih leđa kako to samo tinejdžerke znaju, uz to da mi opravda taj čas kada idem do kuće. Da nije bilo moje razredne, čini mi se da ne bih ni završila osnovnu školu od dosade i od težnje da se suprotstavim ukalupljivanju.

Kada sam upisala srednju školu, Trinaestu beogradsku gimnaziju, nisam bila te sreće. Zapala mi je razredna koja je bila sasvim suprotna od moje Mire, toliko da tu ženu ne mogu ni da zovem razrednom. Večito me je šikanirala zato što se drugačije oblačim, nikada nije htela da mi opravda ništa čak i kada sa razlogom odsustvujem sa nastave, nije mi verovala da sam bolesna, zvala je kućni broj da me proverava. U srednjoj školi sam već počela da radim, nju to nije zanimalo, da se takmičim iz wakebord-a, sporta koji sam počela da treniram na žičari na Adi u kafiću u kojem sam radila, Aqua skiju, pa sam članarinu imala za džabe.

Za nju su sve to bile gluposti, uvek je zvala roditelje da dođu na sastanak, a onda me kudila i ružila na sav glas. Sećam se, jednom nije htela da mi opravda časove kada sam išla na neko prvenstvo, a iste te nedelje u školi se nije pojavljivala jedna drugarica iz odeljenja. Nije je bilo čitave nedelje, a jednog ponedeljka se, na času hemije koju je ta razredna predavala, pojavila sa štenetom. Ta razredna se raspilavila, uzela da mazi kuče i da mu se unosi u lice, a drugarica je rekla: „Razredna, je l’ možete da mi opravdate prethodnu nedelju? Mama i tata su mi kupili kucu, morala sam da budem kod kuće, nije imao ko da je čuva!“. Ta razredna naravno da je opravdala časove drugarici. Prosto, volela je takve tipove kakav ja nikad nisam bila, te uvlakače, pitome, ljupke, koji joj povlađuju.

Završila sam gimnaziju nekako, ponovo učenje nije bilo sporno i tamo sam bila odličan đak, ali sam isto imala lošu ocenu iz vladanja zbog izostanaka i kašnjenja, ali čini mi se da je malo falilo i da je ne završim da nije bilo nekoliko dobrih profesora kao što je bio profesor matematike, inače prijatelj onog čuvenog Venea iz čijih smo zbirki svi vežbali matematiku, profesor geografije – najveći car u trinaestoj ili profesorka biologije zbog koje i dan-danas znam biologiju kao da sam završila neki prirodni fakultet.

Sve u svemu, gimnazije se nerado sećam, kao i sve te dece sa Banovog brda koja su za osamnaeste rođendane dobila automobile, pa je vozni park učenika bio bolji nego vozni park profesora. Nerado se sećam i te razredne koju ni ne zovem razrednom, zbog koje mi je posebno teško bilo da završim školu i zbog koje nisam ni išla na maturu, što je nju posebno pogodilo, a meni došlo kao mala osveta za četiri godine mučenja.

Svakako, koliko god da sam želela i bila sasvim sigurna da ću nekada obići svoje škole i omiljene profesore, nikada to nisam uradila, a verujem da je većina mojih profesora sada u penziji. Neke od njih bi zaista volela da vidim, kao, recimo, tog profesora geografije, ili svoju profesorku srpskog iz osnovne, a ponajviše bih volela da vidim svoju Miru, iako nikog od njih nisam videla, čula, niti srela nigde skoro dvadeset godina.

Pa tako, zvoni meni telefon pre neki dan, i sada kako se polako menja ton priče, kraj može i da se nasluti. Na ekranu je nepoznat broj, ja se javljam i sa druge strane čujem samo: „Dobar dan!“. Nije mi trebalo više od jedne sekunde da vrisnem: „Razredna!!!“, jer se razrednin glas ne zaboravlja nikada, pa ni posle dvadeset godina. Bila je to moja Mira, sa kojom ću nekada uskoro da popijem kafu, čemu se neizmerno radujem.

Naslovna slika: kyo azuma on Unsplash