Gistro priče: Nedeljne skice

Sve one stvari koje se ne dešavaju, nijednim danom se ne dešavaju lepše nego u nedelju. Alarmi na telefonu se obično ne čuju nedeljom. Gužva u saobraćaju takođe odmara, strpljivo čeka ponedeljak. Ostalim danima se mnogo ređe vode polemike da li više mrzimo pranje ili peglanje veša. Nedeljom se ljubavnici ne viđaju jer su sa svojim supružnicima. Onim sa kojima su se obično venčali u subotu. Nedeljom uglavnom nema buke, stresa i nerviranja. Ne postoji dan koji lepše nema sve ono što čini život, od nedelje. A opet, teško je pronaći životniji dan od toga. Nije li to malo apsurdno? Ali, nije li često ceo život jedan veliki apsurd?

Ono što nedelja ima mnogo više od drugih dana su mir i tišina. I ponekad magija. Kada šetam gradom, nikad ne čujem takvu tišinu kao nedeljom. Isto je bilo prošlog vikenda. Seo sam u jedan park tu u kraju, skinuo slušalice i uživao u tišini. Čula se samo poneka ptica, dvoje klinaca koji su se igrali na igralištu pored i onaj šištavi zvuk otvaranja flašice u kojoj je bila gazirana kisela voda. A onda je nedelja prosula kafenu kašičicu magije.

Odjednom sam začuo dobro poznatu pesmu. Milion puta sam preslušao Sketches of Spain Majlsa Dejvisa i prepoznao bih je čak i da sam gluv. Tog dana je toliko bila glasna, da bih je verovatno čuo i da nisam prekinuo svoju muziku na slušalicama. Dolazila je iz zgrade prekoputa klupe na kojoj sam sedeo. Stan je bio u prizemlju, na prozoru se sušio veš. Eto ga tu na slici.

Taman sam počeo da zamišljam kako li izgleda osoba koja sluša Majlsa nedeljom ujutru, ali to nije dugo trajalo. Zavesa se razgrnula, muzika je postala još glasnija, a na prozor je stao prosedi čovek koji bi po godinama mogao da mi bude otac. Rekao bih da ima između 60 i 70 godina. Pušio je i držao šolju kafe. Oči su mu bile crvene, obrazi natečeni. Sporadično je spuštao glavu u šake. Par puta je odmahnuo glavom sa kiselim osmehom. Delovao je slomljeno. Kao da je neko bacio tri bombe na njega. Iako na njegovom licu nije bilo suza, nisam bio siguran da pet minuta pre toga nije bio potop. Uglavnom je žmurio. Povremeno je ispustio melodično „mmmm” kada je Majlsova truba bila glasnija. Ostavljao je utisak nekog kome se tog jutra desilo nešto mnogo veliko. I ne preterano lepo.

Možda su mu rekli da ima rak i da neće živeti duže od par meseci, možda mu je umrla žena, možda mu je ćerka rekla da se seli u Australiju, možda je saznao da je nekom dužan svotu u iznosu deset svojih penzija, a možda mu samo neka očekivanja neće biti ispunjena. Najverovatnije da nije bio slučaj ništa od pomenutog. Šta ja znam koju muku muči čovek za kog pre minut nisam ni znao da postoji… Ali sam znao da voli Sketches of Spain, a to mu je automatski pribavilo moje simpatije. Svestan sam da je to bilo subjektivno, ali tako to biva kad se umeša muzika koju volim. Možda je on neki smarač, egoista, možda povređuje ljude koje voli svaki drugi dan, možda je izdajica prijatelja, možda nije video sina 20 godina, možda je lopov, a možda pravi kompromise sa đavolom poslednjih 30 godina. I sad je sve došlo na naplatu. To što voli Majlsa ništa ne znači. A opet, možda je divno biće kome je život napakovao nepravdu, kao što ponekad radi svakom od nas. Možda ovo, možda ono. Pojma ja nemam ni ostalih dana, a kamoli nedeljom. I onda sam prestao da se pitam.

To veče sam razmišljao o apsurdima u našim životima. Kako to da sam baš ja bio na toj klupi kada je išla ta melodija koju obožavam? I kako to da je na prozor izašao čovek čije je lice bilo ispisano emocijom? Kako to da niko nije izašao na prozor? Nisam znao odgovore. Ono što jesam, to je da postoje apsurdi koje mrzim i one koje volim. Ovo su bili potonji. I još samo znam da sve ovo nije moglo da se desi nijednog drugog dana osim nedeljom. Jer pored mira i tišine, samo jedan dan u sedmici ima veze sa magičnim.

Fotografija: Vladimir Skočajić Skoča