Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Benksi

AUTOR: Milica Vučković 26 Jul, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Benksi

Ovaj tekst ne pišem iz pozicije nekog kritičara umetnosti, pošto to, naravno, i nisam, niti, štaviše, pišem iz pozicije nekog vajnog poznavaoca dela čoveka o kojem ću govoriti, već prosto iz jedne daleko nezavidnije pozicije. Ta pozicija je jedan brlog, jedan zapećak kampanjca kakav sam oduvek bila, zbog čega sam i sada, mesec i po dana pred rok za neki važan ispit, u kući, nigde ne izlazim, i učim, mahnito i danonoćno, jer prosto, nisam na vreme krenula sa učenjem isto kao što se, da izvini svako, u*ro ne onaj kome je wc bio daleko već onaj koji je kasno krenuo.

Svakako, tako, u tim spojenim danima i noćima učenja, pokušavam u svakom trenutku da nađem neki razlog da ne učim, da izmislim neku neodložnu obavezu kao što je ribanje kuće, odgovaranje na neki opskurni komentar na društvenim mrežama, čišćenje kuhinjskog sifona ili prosto kupanje mog psa džumare koji potpuno isto izgleda i okupan i neokupan. Tako, u jednom telefonskom razgovoru sa mojim drugom Velikim Magom, pomene on kako se vratio iz Amsterdama gde je radio na nekom scenografsko-svetlosnom projektu, te mu je nakon projekta ostalo nekoliko slobodnih dana da obiđe muzeje. Tako ja jedva dočekam da pričamo o tome telefonom i da ponovo ne učim, jer je sasvim opravdano da ne učim ako ćemo pričati o Rembrantovim senkama, naročito o onoj senci na onom tipu u prvom redu Noćne straže, o auri renesansnih slikarskih dela i o tome kako iznova i iznova ona uspevaju da iz nas iznedre neki snažan osećaj, neku afekciju. Pa tako, pričajući dalje, pomenemo Benksija (Banksy), čiji je Veliki Mag veliki fan, i neku izložbu koju je baš tih dana posetio, a koja se tiče Benksija. I tako, tu noć, ja odlučim da obnovim znanje o Benksiju, kojeg svi nešto olako shvatamo, ili ga makar ja olako shvatam.

Zapisavši sve reference, intervjue i filmove koje treba da pogledam, upustila sam se u dugu noć istraživanja. Ono što me je tešilo i uveravalo da nisam baš totalni zgubidan je to što se tema koju sam istraživala makar malo ticala onoga čime se zapravo u tom svom učenju bavim. Dakle, ovo je sve bio uvod, napokon da kažem ono što sam zaključila – Benski je tako veliki car, ko god stajao iza tog identiteta, i to ne samo zbog onoga što već znamo, zbog ono očitog. Ne, dakle, zbog njegovih provokativnih i politički angažovanih grafita, zbog njegove likovnosti koja je na neki način otvorila čitav jedan novi pravac u street-art umetnosti, ili što je street-art umetnost danas prihvaćena kao umetnost uopšte – Benksi nije zaslužan samo za to.

Benksi je zaslužan za to što više ni u jedan muzej ili važnu umetničku galeriju ne možete ući sa rancem na leđima. Zašto? Odgovor će biti jasan svakome ko pogleda film Exit through the Gift shop. Ono što je želeo da uradi Dišan sa svojim pisoarom (The fountain), a to je da subvertira i da se naruga visokoinstitucionalnoj umetnosti, iako je replika njegovog pisaoara iz 1964. danas deo kolekcije Tejt muzeja (Tate), isto je ono što je recimo Mirko Kujačić želeo da uradi izloživši 1932. svoje prljave radničke cokule (Zimski motiv) u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Uprkos namerama, moramo da primetimo da su i jedan i drugi umetnik, u pokušaju subverzije, ipak postali deo kolektivnog kulturnog nasleđa, posve elitističkog i institucijalizovanog. Ono što je uradio Benksi sasvim je suprotno.

Naime, krijumčario je svoje radove i unosio ih i kačio u svetski poznate galerije, te u filmu možete videti koliko je koji rad stajao u kojoj galeriji pre nego što je razotkriven. Ima li bolje subverzije od toga?! Ili, recimo, dokumentarni prilog o aukciji Benksijevog čuvenog rada – one devojčice kojoj je iz ruke odleteo balon (koji je, između ostalog i najprodavaniji vizual u čitavoj Britaniji jedne godine), gde na završetku licitacije kada izvesni kosooki milioner nudi skoro osamsto hiljada evra za taj Benksijev rad na papiru, navodno original, i u trenutku kada onaj što vodi aukciju lupa čekićem i izgovara „prodato za sedamsto šezdeset hiljada dolara“, a kosooki milioner se zadovoljno smeje, dakle – u istom tom trenutku anonimna osoba u prostoriji pritiska taster, i rad kreće da se samouništava, a izrezani crtež da izlazi iz okvira rama. Tek to narugivanje sakupljačima umetnosti i svakojakim fetišarima! Tek to narugivanje tim besmislenim svotama novca! A da ne pričamo o monumentalnosti tog poteza da u današnje vreme šizofrenog potrošačkog društva, koje nas istovremeno melje u jednu veliku amorfnu masu, a sa druge strane nas tera da budemo što „autentičniji i posebniji“, tera da budemo besprizorni egocentrici, jedan Benksi, ili grupa autora, jedni Benksiji biraju da ostanu anonimni. O tome da ne govorim! Napisaću ozbiljniji tekst na ovu temu kada ne budem morala da učim, ali u međuvremenu, razmišljajmo o Benksiju.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…