Pouke iz prošlosti: Pevačka strast ili sopran u sećanju

Na tako davno, imali smo ministra inostranih poslova koji se (a to nije bilo teško primetiti), bolje iskazivao kao pevač amater, negoli kao vešt diplomata. Tokom svojih neobičnih muzičkih nastupanja (razume se, u sasvim neodgovarajućim prilikama), koristio je i strane jezike, posebno italijanski, što u diplomatskim susretima inače nije uspevao. Naravno, bilo je onih koji su se stideli što profesionalni političar peva u javnosti kada to niko od njega ne očekuje, i tako nas bruka. Nisam to doživljavala kao nešto baš toliko tragično. Verujem da je u opštem političkom cirkusu, takav čin zapravo predstavljao odgovarajuću sliku stanja stvari. Jedna pesma vredi više od hiljadu reči!

Jer kada nekoga obuzme pevačka strast, onda je vrlo teško odupreti joj se. Muzičari diletanti to dobro znaju. A profesionalci, možda još i bolje. To podseća na  događaj koji se zbio početkom 1934. godine u Beogradu. Na poziv uprave Narodnog pozorišta, tada se ispred kancelarije okupilo više od dve stotine duša – žena, muškaraca, pa i dece. Došli su da se prijave za članove Hora u Operi i tako dobiju stalan posao kao pevači. Ono što je audiciju činilo posebno zanimljivom, bila je činjenica da su većinu pretendenata na mesto horiste činili zreli ljudi, od šezdesetak godina. Zbog neočekivane navale, audicija se odužila. Kandidati su zato pozvani da dođu i naredne nedelje kako bi komisija mogla pažljivo da ih sve sasluša.

Osim g. Dragoslava Ilića, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, članovi komisije za prijem bili su vršilac dužnosti direktora Opere, gospodin Ivan Bezovšek, dirigenti, gospoda Milošević i Pordes, korepetitor Ruč i sekretar, gospodin Stefanović. Ispostavilo se da je audicija za horiste, bez sumnje, bila neuporedivo zanimljivija od audicije za soliste Opere. Jer, priliku da se okušaju u pevačkom zanatu dobili su ljudi različitog godišta i profesija. Činovnici, studenti, domaćice, narednici, učenici, bivši pozorišni pevači i tako dalje.

Povezani članci

Svi naši promašaji

Moramo da prestanemo da romantizujemo nasilje za naše dobro

Veliku pažnju privukla je izvesna dama u najboljim godinama koja je stupila pred komisiju vojničkim korakom (kako je potanko opisao reporter dnevnog lista Politika) i dubokim glasom izjavila da je njen najvažniji cilj da muzički stručnjaci provere da li je ona i dalje sopran kao što je nekada, u mladosti bila! Ili se sopranski glas možda izgubio… Posle otpevane numere, želela je po svaku cenu da odmah sazna da li je primljena. Teško joj je pala vest da mora da se sačeka kraj audicije. Da svi otpevaju šta su spremili i tek onda saznaju pismene rezultate. Upravo zbog toga je zamolila da izvede još jednu pesmu. Da bi ostavila dubok utisak i ostala im u sećanju.

Zatim se pojavio dečak koji nije čekao da mu komisija da znak za početak i smesta pištavim glasom otpevao narodnu pesmu Mehandži mori. Čim je završio, napomenuo je da nikada nije učio muziku i da nema nikakvog znanja o muzičkoj teoriji, a još manje o notama. Ali da obožava da peva. Sledio je čitav niz antisluhista koji su odmah zamoljeni da se vrate svojim kućama. Komisiju je, međutim, impresionirao neki narednik koji je pevao na ruskom. Zaključili su da je „dobar materijal“. Pojavio se i stariji gospodin sa dugom belom kosom i bradom. Jasno, svi su se trudili da se prema njemu ophode sa poštovanjem. Posle njega se pojavila dama koja je tvrdila da je učila na konzervatorijumu i nekada bila horska pevačica. Komisija i pored svega nije gubila strpljenje, spremna na još veliki broj prijavljenih.

Još jedna zanimljivost koja govori o važnosti stalnog posla i redovnog prihoda: za članove Hora Opere Narodnog pozorišta prijavili su se i oni koji su samo par nedelja ranije bili na audiciji za soliste Opere! Svakako, nije im bilo lako. Da sa horskog mesta (ako i to dobiju!) gledaju i slušaju one koji su, umesto njih, primljeni za soliste. Kako pevaju glavne role u nekoj operi koju oni svakako znaju napamet. A i smatraju da bi pevali  neuporedivo bolje!  Da bi njihov glas milozvučno i snažno lepršao kroz salu i između loža sve do tavanice.

Jasno, novine nisu objavile ko su, te 1934. godine, postali članovi hora Opere Narodnog pozorišta. Pažnja je posvećena solistima. Zato i ne treba toliko da se čudimo toj ljudskoj slabosti da se po svaku cenu postane solista. U bilo kojoj prilici. Ne samo u operi.

Naslovna fotografija: Narodno pozorište tridesetih godina prošlog veka – izvor Wikipedia