Gistro priče: Pokvareni ćilim

Od pre neki dan ispod moje terase nalazi se ćilim. Ovaj sa slike, starinski, bordo-crvenkasti. Ne znam kako je dospeo tu. I šta ću, kad tako nešto ne znam, onda obično počnem da razmišljam. Nekad tako saznam. A nekad i ne. Ali u razmišljanju je ključ.

Možda se pokvario nekom. Probao je da odleti, turirao ga, odrađivao onu gur-gur foru, probao na nizbrdici, vukao ga i šlajfovao po vazduhu, ali ništa. I nakon mnogo vremena pokušavanja, osobi je samo pukao film i bacila ga u to blato. Nije nemoguće jer, iako čitav, ovaj ćilim deluje poprilično odbačeno.

Možda ga je neko tu parkirao. Ne želi čovek da ukućani znaju da ima leteći ćilim, ne odgovara mu se na nezgodna pitanja i onda kad je nakon jednog popodnevnog saobraćajnog špica petkom preleteo Gazelu vrativši se s posla, umesto da unese ćilim u stan ili ga bar ostavi u gepeku auta gde ga inače drži, samo spustio tu ispod moje terase. Konta čovek da je mesto neugledno i da niko neće posumnjati. Ako je to slučaj, onda se grdno zeznuo, jer očigledno nema pojma kakav detektiv živi na terasi iznad parkiranog ćilima.

Možda je neko bio blizu ćilimske saobraćajne nezgode. Možda je ćilim počeo da gubi visinu, a onaj koji je upravljao procenio je da bi najbezbednije bilo da se spusti među neko šiblje, lišće i granje, a to mesto ispod moje terase i inače deluje vrlo meko. Ukoliko se to desilo, onaj koji je upravljao mora da je sleteo bezbedno, jer nigde oko ćilima nema tragova krvi, a ni on sam nigde nije pocepan.

A možda se sušio na nekoj terasi, dunuo vetar, štipaljka se otkačila i ćilim završio tu ispod zgrade. No kako poslednjih dana nije bilo jakog vetra, nisam baš siguran koliko je ova opcija realna.

Bilo kako bilo, ćilim je tu. Eto ga ispod moje terase i na suncu i na kiši, a bio je tu i pre neko jutro kad je kao nešto malo obeleo sneg. Ne smeta mi. Štaviše, volim što je tu. Tera me na razmišljanje, razvija mi sivu masu. Svaki put kada ga vidim pomislim na putovanja koja se nisu desila. Često se čoveku nešto ispreči kada planira negde da otputuje. Nekad je to nedostatak novca, nekad bušna guma, nekad svetska pandemija, nekad teška bolest, a nekad pokvareni ćilim. S obzirom na to koliko razmišljam o njemu, iskreno se nadam da se vlasnik ovog ispod moje terase nalazi baš tamo gde želi da bude, sa kim želi da bude i da radi baš one stvari koje želi da radi.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča