Kikiriki, semenke, sport za zube: Oglasi za motocikle

Gledam ja pre par godina motor na oglasima, ne znajući jednu vrlo važnu stvar. Gledam ja dakle motor na oglasima, i da odmah kažem da se ljudi ne prevare, gledanje automobila na oglasima nema ama baš nikakve veze sa gledanjem motocikala na oglasima. To je sasvim jedno iskustvo višeg reda.

Kada kupuješ automobil na oglasima, ispod oglasa lepo piše u najkraćim crtama, koje je automobil godište, šta ima od opreme, je l’ uvozni ili je „domaći“, i to je sve. Nikakvih suvišnih informacija, nikakvih pristrasnosti. E sada, kod kupovine motocikala na oglasima stvari stoje sasvim drugačije.

Neću preterati ako kažem da se na oglasima za motocikle može naći izuzetna haiku poezija, katkad i basna, bajka, nekada i ep. Pored elementarnih osobina motora, koliko kubika, koliko je prešao, šta mu je menjano, ima li, ne daj bože, neku manu, sledi i hvalospev u desetercu koji vlasnici pišu u opisu svojih motora. Njihovi motocikli od „najvernijih prijatelja“ nekada bivaju i „nežni kao ljubavnice“ ali i „divlji kao šumski magarci“ (ovo su sve citati delova oglasa). Gotovo svi su u perfektnom stanju, gotovo bez ulaganja, pa tako, nasednem ja i pođem da pogledam nekoliko Kavasakija KLE500-tica.

Povezani članci

Fudbaleri nisu ni cirkuzanti, a ni neko ko treba da rešava naše lične i nacionalne probleme

Da li ću nakon najnovijih vesti ikad ponovo moći da slušam Kanje Vesta?

Svaki je, naravno, bio na nekom najdaljem kraju grada. Odlazim da vidim prvi, perfektno stanje piše, diskovi zarđali, volan kriv, viljuška kriva. Zahvalim se, odem da pogledam drugog, takođe u perfektnom stanju, ovog što je šumski magarac. Dođem, sa vrata vidim da je motor farban džemperom, a ne kod limara odnosno lakirera, pitam šta je sa farbom, vlasnik kaže da mu je motocikl farbao kum kao neku kompenzaciju, nešto, ko će znati. Zahvalim se ja, odem dalje. Pogledam tako skoro sve KLE-ove u Beogradu, međutim, pojavi se jedan koji nije bio na oglasima ranije.

Naravno, ne moram da kažem da je motor u perfektnom stanju, kaže vlasnik da je motor toliko dobar da se i sam dvoumi da li da ga proda. Ali, ne samo to, motor ima i sjajnu opremu, kofere, nove gume, nema šta nema. Pogledam ja gde je vlasnik, kada ono, sami centar grada. Genijalno, pomislim, još ne moram da trošim gorivo sa kraja na kraj grada, sve se poklopilo, naslućujem premiju. Odlazim na adresu, nigde u blizini ne vidim parkiran motor, niti stambene zgrade koje se nalaze na adresi imaju garaže. Iz jedne zgrade izlazi jedan stariji Gospodin, nekako se sporazumemo pogledom da sam ja ta koja je došla da gleda motor a on taj koji prodaje motor. Izađem iz kola, rukujemo se, kad, Gospodin seda u kola. „Idemo“, kaže, „u Vinču, nisam na oglasima napisao da mi je tamo zimovnik.“ Motocikl, dakle, ispostavlja se, uopšte nije u gradu. Već meni Gospodin bude sumnjiv, ali šta sad, neću da kvarim posao.

Vozimo se mi do Vinče gde ja saznajem šta rade sin i ćerka Gospodinovi, koliko unuka ima Gospodin, koji su unuci razred, kakvi su u školi i tako dalje. Ne propusti gospodin meni da sugeriše da treba da nosim fiksnu protezu, pita čime se bavim, od kad vozim motore. „Slikarstvo“, kaže, i nasmeje se, ništa dalje ne komentariše, ali nešto mu bi smešno kada sam rekla da se bavim slikarstvom. Ubrzo potom je bilo i meni, iako me je Gospodinov osmeh iznervirao.

Posle dugog puta i opširnog razgovora, stižemo mi u Vinču. Ulazimo prvo u neko dvorište, a zatim u kuću. Vrata na kući su otvorena, a unutra leži neki od alkohola obeznanjen čovek, jasno je nekako po tom njegovom ležanju da je pijan. Moj Gospodin prodavac ga budi, a čovek poskoči, oduševljeno. „Gde si, kume“, kaže, pa uzme da grli mog Gospodina prodavca. Gospodin uzvrati grljenje, i on njemu kaže: „Gde si, kume“, pa se oni tu svesrdno izljubiše. Kaže pijani, tek probuđeni čovek kako nije očekivao kuma, mog Gospodina prodavca, nije se najavio da dolazi. Nastavlja se tu razgovor, ja cupkam, glupo mi da ih prekinem, deluje mi kao da su se uželeli jedan drugog.

Najzad, shvati gospodin da ja tu stojim, seti se, zapravo, da ja tu takođe stojim, i kaže: „Motor, aha“, pokazaće mi sada. Odlazimo mi do neke garaže, on pali svetlo, a motora nema. Nema motora. Tu su neki ostaci motora, plastike bočne poskidane, štop svetlo istopljeno. Pitam ja šta je sa motorom, gde je motor, fali ga pola. Gospodin kaže kako je, zamisli, neka budala zapalila auto i požar uhvatio i njegov motor i motor poluizgoreo. Ja se setim da na oglasima piše perfektno stanje, gledam u onu olupinu od motora, mislim se, dobro, možda mogu plastike da se poprave, plastika je to. Pitam ja njega da upali motor, on pokuša, motor ne može ni da upali, a kako je zaverglao, tako iscure nešto iz motora – ne znam da li je gorivo ili ulje. Ukratko rečeno, motor se raspada.

Kažem ja kako ipak mislim da to nije motor za mene, a Gospodin se ni najmanje ne uvredi, već kao da mu bi lakše. „E dobro“, kaže, ugasi svetlo u garaži iste sekunde, i mi se vratimo u kuću. Ja kažem kako bih morala nazad za Beograd, pa da krenemo, a Gospodin mi kaže kako će on da ostane par dana kod kuma u Vinči, zahvali mi se na prevozu i nasu sebi i kumu po jednu. Ja sednem u kola, i vozim se ka kući, i mislim – koja sam ja budala. Od tada gledam oglase za motocikle u kojima samo u najkraćim crtama piše opis motocikla, bez poezije, basni i bilo kojih drugih opisa.

Naslovna fotografija: Unsplash