Gistro priče: Zaboravljena prodavnica muzike

Prodavnica diskova Bluebox nalazila se u onom prolazu iz Sremske ka Zelenom vencu, tik iznad ulaza u Terazijski tunel. Otvorena je 2000. ili 2001, i na tom mestu je bila nekih godinu dana, da bi se onda preselila u tržni centar pored Čumićevog sokačeta. Tamo je postojala do neke 2003. (ako me sećanje dobro služi), da bi zauvek prestala sa radom.

Iako su se u njoj prodavali piratski, rezani diskovi, sa štampanim omotima u boji, ona je bila važna za moje muzičko odrastanje. Tamo ste mogli da nađete opskurne albume svih žanrova, a ponajviše one sveže, mahom indie albume, koji su tek procureli na internet. Onaj internet, koji je tad tek procureo u naše živote.

Svoj prvi kompjuter sam kupio baš u to vreme. Na njemu sam skidao muziku kao blesav, i često sam sa ukućanima imao prepirke zbog zauzete telefonske veze. Jedan album se skidao u proseku pet sati, što znači da je telefonska veza isto toliko bila zauzeta. Momci iz Blueboxa su isto to radili, samo što su imali nešto brži dial up od mene, i dva kompjutera, što im je omogućavalo nabavku mnogo većeg broja novih albuma. I uopšte nije bio problem da ih platim 3 nemačke marke, ili koliko su već tačno koštali. Bio sam u ranim dvadesetim, i sećam se da sam tih godina našao svoj prvi posao, te da sam više od pola prve plate spiskao na diskove iz ove prodavnice. I opet bih isto.

A bilo je svega. Nabrojaću samo nešto, čisto radi ilustracije: Stereolab, Yo La Tengo, Wilco, Badly Drawn Boy, Belle and Sebastian, Camera Obscura, The Magnetic Fields, Stiven Malkmus, Morphine, Tindersticks, Susumu Yokota, Trans AM, Mazzy Star, Can, Spiritualized, Sparklehorse, The Beta Band, Autechre, Super Furry Animals, Kings of Convenience, Mercury Rev, Merzbow, Harold Bad, Džim O’Rurk i mnogo, mnogo toga još. U Beogradu nikad nije postojala prodavnica sa boljim izborom novih diskova, a ono što je još važnije – nijedna prodavnica nije imala aktuelnije albume. Kako se pojavi novi album na internetu, u roku od par sati eto ga u Bluboxu, čitaj u mom životu. Znam da danas ovaj podatak deluje malo besmisleno, ali pre dve decenije nimalo nije bio. To da li album koji čekaš mesecima nabaviš u utorak, petak, početkom ili krajem meseca, uopšte nije svejedno.

Iako ne podržavam pirateriju, da nije bilo ove prodavnice ko zna da li bih, ili ko zna kada bih, čuo za mnoge dobre albume. Ako već odlepim na neki novi album koji tamo kupim za sitne pare, bacim se u štednju za originalni CD koji će mi doneti neko iz inostranstva. Onaj ko nikad nije bio gladan nove muzike, teško da to može da razume. A i momci koji su držali radnju, naravno da se nikad nisu obogatili od toga. I oni su bili “muzički bolesnici” kojima je glad za novim albumima bila ispred svega, pa su spojili lepo s korisnim. Bendovi koji su se nalazili na tim diskovima ionako u Srbiji nikad nisu zarađivali neke ozbiljne, da ne kažem nikakve, novce. Momci koji su držali tu radnju su mi pomogli da preživim godine između tezgi kod SKC-a i brzog interneta. Bluebox je ujedno i poslednja muzička prodavnica u koju sam odlazio. Posle toga je došao brzi net i svaki novi album se našao u mom životu za par desetina minuta.

Kada sam se nedavno šetao Zelenim vencem, video sam da originalni Bluebox natpis još uvek stoji na istom mestu. To verovatno ima veze sa tim što je radnja zabačena u ćošak iznad tunela, te nikom nije posebno stalo da ga makne. Zapravo, ovaj natpis se vidi samo iz Prizrenske, a i to ako se baš zagledaš. Nakon Blueboxa, mislim da je tu bila neka kineska ili radnja nekakve treš robe, a već godinama prodavnica zvrji prazna.

Uprkos svemu, volim što još uvek stoji natpis Bluebox. On me je podsetio na vreme kada sam počeo da radim na radiju B92 i kada sam trčao da u etar pustim pesmu sa nekog od novih albuma koje sam kupio tamo. To su bili važni dani u mom muzičkom odrastanju. Bez muzike ne bih mogao da živim i sve što znam o njoj došlo je sa mnogo različitih izvora. Jedan od njih, cele dve godine, tamo početkom ovog veka, bila je prodavnica Bluebox. A dve godine nije malo. Ovaj natpis koji u šetnji gradom možete videti i danas, doživljavam kao svojevrstan spomenik tom periodu svog života.

Fotografije: Vladimir Skočajić