Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Pouke iz prošlosti: I drveće ubijaju, zar ne?

AUTOR: Mirjana Ognjanović 20 Aug, 2021
Pouke iz prošlosti: I drveće ubijaju, zar ne?

Teško je sebi priznati, budući to da saznanje otvara vrata opasnoj vrsti zebnje da će posle nas, sve naokolo vrlo brzo propasti. I gradovi i naselja. I priroda. Sada više nema sumnje da živimo u sredini gde glavnu reč vode oni koji jednostavno ne podnose stare građevine, staru umetnost (posebno ne staru muziku). Ali ni staro drveće! Kako, na primer, drugačije objasniti ubrzano pretvaranje Dorćola u neku vrstu loše našminkanog socrealističkog Novog Beograda gde će se osim ljudi tiskati i automobili koji, ako bi se neko na samo kratko pozabavio računicom, tu neće moći ni da stanu?

Olako isečena drevna stabla, vraćaju u sećanje epitaf koji je Frojdova učenica Sabina Špilrajn (1885-1942), lekar i psihoanalitičar, želela da bude ispisan u podnožju jednog hrasta:

„I ja sam nekada bila ljudsko biće. Zvala sam se Sabina Špilrajn.“

I dalje se na Sardiniji prepričava legenda o tome kako je hrast postao simbol zaštite i mudrosti. Naime, jednog dana, Đavo je lično otišao do Boga i rekao mu: „Ti si gospodar svega i svih, a ja jadan nemam takoreći ništa. Daj mi nešto, daj mi neki posed da njime vladam.“ „Šta bi voleo da imaš?“ – upitao je Bog. „Pa, mogao bih da budem gospodar šume“, poželeo je Đavo. „U redu“, pristao je Bog, „ali bićeš gospodar šume samo zimi, kada sa drveća otpadne lišće. Kada drveće olista, biće ponovo moje.“ Međutim, kada je drveće čulo o čemu se dogovaraju Bog i Đavo, postalo je veoma zabrinuto. „Šta da radimo? Dolazi jesen! Lišće će otpasti!“ Zato je drveće otišlo da potraži savet od starog i mudrog hrasta. Hrast je razmislio, a onda rekao: „Trudiću se da sačuvam bar suvo lišće na granama. Moje lišće ostaće sve dok vaše, početkom proleća, ne počne da pupi. Tako da Đavo nikada neće moći potpunosti da osvoji šumu.“

Upravo je od tada, kako legenda sa Sardinije kaže, staro suvo lišće počelo da ostaje na granama hrasta sve dok na drugom listopadnom drveću ne nikne novo.

A kad smo već kod toga, postoji osnovano verovanje da je najstarije biće u Srbiji – a verovatno i na celom Balkanu – upravo jedan hrast! Možda je navršio već 1025. godina. Navodno je posađen još za vreme vladavine cara Samuila (958-1014). Živi i dalje u selu Divljane kod Bele Palanke. Hrast kitnjak ima obim od 6,35, a visok je 13,5 metara. Pod zaštitom je države. Kada posetilac uđe u njegovu unutrašnjost, odnosno, pukotinu, može da posmatra nebeski svod. Drvo grli posetioca, a ne obrnuto, kako ukazuju drevne istočnjačke veštine i vežbe za opuštanje i usredsređenost duha. Dakle, mogućno je da zagrlimo hrast, a isto tako i on nas. O tom iskustvu mogu da govore samo oni koji su susret sa najstarijim Balkancem imali prilike da dožive. Činjenica da divljanski hrast i dalje živi blizu nas, može nas ipak ispuniti nadom da će se lanac života i ovde nastaviti. Ako budemo mudri poput tog drveta.

Preživeli eukaliptus, 740 metara udaljen od epicentra atomske eksplozije u Hirošimi / Izvor: Wikipedia

Kada smo na početku pomenuli čovekov nasilnički odnos prema starim pejzažnim celinama, kojima pripada i drveće, ohrabrujuće je postojanje hibakujumokua – japanskog drveta koje je nekako uspelo da preživi i najstrašniju čovekovu surovost: bacanje atonske bombe. Posle one dve koje su uništile Hirošmu (6. avgusta 1945) i Nagasaki (9. avgusta iste godine), verovalo se da će pogođena mesta ostati bez biljnog sveta najmanje tokom narednih 75 godina. Međutim, priroda ume da iznenadi: već sledećeg proleća drveće je počelo da pupi – i u Hirošimi i u Nagasakiju! I to svega dva kilometra od epicentra eksplozije. A po nekim naučnim studijama, čak i mnogo bliže, na samo 500 metara! Kakvo fantastično iznenađenje! Kakva pobeda prirode! Da li ih je zaštitila debljina stabla ili zemlja, odnosno duboko usađeno korenje? Sva je prilika – sve pomalo.

To drveće u Japanu nazivaju „drvećem koje je pogodila atomska bomba“, ili hibakujumoku – preživelo drveće. U Hirošimi ima oko 170 različitih takvih stabala. Još nešto je vrlo zanimljivo. Najbliža mestu eksplozije preživela je jedna – žalosna vrba. Ona kao da se ponovo rodila kada su svi pomislili da je zauvek nestala. Semenke „preživelog drveća“ sade se u Japanu i u drugim delovima sveta. Reč je o naročitom simboličnom činu koje podseća na to koliko smo skloni uništavanju. I koliko je nam je puta priroda oprostila i obradovala nas. Što ne znači da će trpeti još dugo.

Fotografije iz naslovnog kolaža: Hrast kitnjak i unutrašnjost najstarijeg hrasta na Balkanu, snimila Ljiljana Rivić

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…