Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Uputstvo za odlazak na magnetnu rezonancu

AUTOR: Milica Vučković 23 Aug, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Uputstvo za odlazak na magnetnu rezonancu

Igrom slučaja, ili naprotiv, ne baš slučaja već mog svesnog odabira da se bavim poslovima i sportovima koji će na koncu moju kičmu upropastiti do stadijuma u kojem je sada, morala sam prethodne nedelje da odem na magnetnu rezonancu. Ovo, iako početak ne sluti dobro, ne brinite, neće biti priča o bolestima. Ovo će biti priča o strahovima i o prevazilaženju istih.

Dakle, četvrtak je i popodne me čeka magnet. Magneta se ne plašim jer se, zaboga, ničega ne plašim, ali imam blagu klaustrofobiju koja tog dana posle dvanaest časova kreće da se pretvara u ne tako blagu klaustrofobiju. Ja se, dakle, ne plašim liftova, podruma, malih prostora, ili čega se već plaše klaustrofobični ljudi, ja se plašim jedne jedine stvari. Plašim se kada ne mogu da pomeram ruke. Čak i kada nekad spavam, recimo, negde u gostima, i sa nekim delim krevet a zapadne mi mesto do zida, stisnutih ruku pribijena uza zid, ne mogu da zaspim. Ne mogu da podnesem ideju da ne mogu da raširim ruke. To je valjda nekakav instinkt za preživljavanje i samoodbranu, vezanih nogu možeš svašta, ali vezanih ruku ne možeš ništa. I tako, kako se bliži termin mog snimanja, mene obuzima sve veća panika.

U kafani, pre nego što sam otišla u bolnicu, srećem Emililju. Ona mi kaže da je i sama već bila na magnetnoj rezonanci i da to nije nikakva frka. Štaviše, kaže, ona je zaspala, pa su morali dva puta da je snimaju jer se, probudivši se, trgnula i poremetila snimak. Druga prijateljica ispričala mi je da su je nekoliko puta ubacivali i zbacivali iz one tube, stiskala je panik taster sve dok se nije smirila i usresredila. Isto tako, jedan prijatelj koji ima paničan strah od skučenog prostora, rekao mi je da na kraju nije mogao da izdrži, i da je išao u privatnu kliniku kako bi mu magnet uradili pod totalnom anestezijom. Ja sam, dakle, bila sluđena nakon svih tih utisaka.

U bolnicu sam ušetala nonšalantno, nije bilo gužve. Relativno zgodni tip, valjda tehničar, sproveo me je u neku čekaonicu gde mi je rekao da ostavim stvari. Zatim me je uveo u prostoriju u kojoj se nalazi ta prokleta tuba u kojoj, uskoro, treba da se nađem i ja. Rekao mi je da skinem stvari, da ovo da ono, pričao je sa mnom vedro i opušteno. Pitao me je da li imam neki metal u telu, rekla sam da imam implant. Poimislila sam kako je to pitanje dobro: „Da li imate neki metal u telu“. Svašta čovek preživi.čegla sam na pokretnu traku koja je trebalo kroz par sekundi da me ubaci u taj zaista nepodnošljivi mali prostor aparata za rađenje magnetne rezonance. U levu ruku dao mi je panik taster, i rekao mi da ga pritisnem ako baš ne budem mogla da izdržim. Rekao mi je da, ako se plašim, možda bi bolje bilo da žmurim. Tik pre nego što je izašao, i pre nego što je mene mašina uvukla u sebe, stavio mi je na glavu sušalice, one koje se koriste u streljanama. Čemu slušalice, pitala sam. „Aparat ispušta glasne zvukove“, rekao je, a ja se zapitala kako mi dosada niko nije te zvukove pomenuo, niko sa kim sam pričala. „Ne brini“, rekao je, „to ti je kao neka tehno žurka, i ne traje više od dvadeset minuta“, namignuo je i izašao iz sobe. Dvadeset jebenih minuta.

Postolje na kojem sam ležala je krenulo da se uvlači. Polukrug gornje strane te mašine počeo je da mi se navlači pred očima, tik ispred nosa. Puls mi je skočio. Naravno da sam gledala, jer ja kad se plašim, volim da gledam. Da širom otvorim oči. Unutra je bilo tesno kao u mrtvačkom sanduku. Doslovno tako. Ponestajalo mi je vazduha i dlanovi su krenili da mi se znoje. Kroz nekoliko sekundi tišine, ta mašina počela je da ispušta zvukove. To su zvukovi koji nijedan čovek nikada nije „golim uvetom“ čuo, osim ljudi koji su takođe nekada bili na magnetnoj rezonanci,, ili eventualno, ljudi koji su nekada radili u nuklearnoj elektrani. To su takvi zvukovi. Nekakvi preglasni razarajući zvukovi, kao zvukovi upozorenja u nekim ogromnim postrojenjima, kao zvukovi apokalipse, početka smaka sveta gde će čitac svet kroz samo nekolko sekundi eksplodirati. Naravno, prvo sam se zapitala da li to tako treba. Da se nije aparat pokvario? Da neće eksplodirati? Šta ako je smak sveta počeo, i svi su napustili bolnicu a amene su zaboravili u tom glupom magnetu?

Malo mi je trebalo da shvatim da preterujem i da je ipak takav scenario skoro pa nerealan. Trebalo je da smislim drugi, jer tih dvadeset minuta pretendovalo je da traje dva sata u mojoj glavi osim ako ne nađem način da ih prekratim. Onda sam se setila. Ja mrzim serije. Nisam pogledala niednu seriju nikada, osim Otvorenih vrata kada sma bila mala. Mrzim Netfliks i mrzim serije. Ipak, bila je korona, i moj brat, koji gleda sve serije koje su ikada na svetu izašle, danima me je smarao kako moram da pogledam Černobil. Mesecima sam se opirala i govorila mu da me ne smara, ali on je bio uporniji, samo zato što je ta serija imala svega nekoliko epizoda i zato što je bilo vreme korone i zaključavanja.

U tom trenutku, bila sam mu beskrajno zahvalna. Zažmurila sam i zamišljala da sam u Černobilu. Černobil je pred eksploziju, i svu su napustili elektranu osim mene. Pizde. Ja sam bila najhrabrija, ostala sam. kako su se zvuci magneta smenjivali, bilo je nekoliko njih koji su se ponavljali, tako sam ja sebi zadavala različite zadatke. Kada je bio onaj zvuk kao čekićem da neko lupa po cevi u kojoj ležim, tada sam morala da otvorim neko stroj koji se tresao kao moja mašina tokom centrifuge. Stroj se tresao a ja sam šrafcigerom pokušavala da ubodem šrafove, napokon otvorim i presečem žice. Onda krene drugi zvuk. Na taj zvuk moram da se popnem na vrh nekog tornja i da u neki sistem naspem vodu. I tako, za svaki, dakle zvuk, imala sam po neki zadatak u Černobilu koji moram da obavim kako bih sprečila nuklearnu katarstrofu.

Bila sam svesna koliko sam poludela, kao da sam pojela LSD ili neke pečurke ludare, ali kada bih prekinula da mislim o Černobilu i otvorila oči, obuzimala bi me nelagoda. Onda bih ponovo zažmurela i vratila se u Černobil. Dvadeset trideset minuta koliko je snimanje trajalo, prošlo je očas posla, a ja sam iz one tube izašla nasmejala. Relativno zgodni tehničar je želeo da zna žašto izgledam tako ushićeno, ali ništa miu nisam rekla. Obukla sam se i izašla po rezultate, zadovoljna što sam spasila svet. Čak mi, nakon toga ni rezultati nisu teško pali. Eto, ako nekoga nekada bude strah kada mora da ide na magnetnu rezonancu, ovaj tekst mu možda pomogne.

Najčitanije

Objavljeno je koji je trenutno najpopularniji modni brend na svetu

Lyst je aplikacija za pretragu proizvoda poznatih modnih brendova koja na kraju svakog kvartala objavljuje svoj prestižan The Lyst Index…

Dženifer Lopez zna kako se nosi slip haljina tokom jeseni!

Ništa nije teško kada radiš ono što voliš, tako bismo ukratko mogli da opišemo stil života višestrane umetnice iz naslova.…

Pogledajte neverovatan performans koji je osvojio internet

Ako ste pratili zatvaranje nedavno održanih Paraolimpijskih igara u Tokiju, imali ste priliku da uživate u neobičnom performansu koji je…

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Najnovije - Kolumne

Gistro priče: Mira i Pera Forever

Popodnevni saobraćajni špic. Radni dan usred nedelje. Sedeo sam u parku u Nemanjinoj ulici. Na slušalicama mi je svirao Brajan…

Ivan Tokin: Andrea

Skoro nikad ne idem sama na pijacu. Najverovatnije sam bila bar jednom sama, ali kažem vam, ne sećam se. Jutros…

Kikiriki, semenke, sport za zube: U meni je jesen

Dragi pajte, Danas sam pokušala da objasnim zašto toliko volim jesen i shvatila sam da, na koncu, to mora da…

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…