Ima li šta lepše nego nekad ispasti glup?

Nemate vi klinci pojma, eee kad se samo setim šta sam ja radio u vašim godinama!

Teško da postoji muškarac ko ovu ili neku sličnu rečenicu makar jednom nije čuo. Tokom mladosti često sam ovo imao priliku da slušam i ova izjava je uglavnom imala seksualnu konotaciju. Očevi mojih drugara, rođaci, taksisti, mnogi sredovečni muškarci su meni i mojim vršnjacima, tada tinejdžerima, kroz neku polušalu želeli da stave do znanja kakav su oni, za razliku od nas, imali buran seksualni život kad su bili u našim godinama.

Na stranu što su većina tih rečenica i propratnih priča bile najobičnije laži ili, u najboljem slučaju, ozbiljno preterivanje, postojala je u njenom prizvuku ideja da su nekadašnje generacije bile bolje od tadašnjih klinaca.

I moja generacija je često umela ovako nešto da izgovara.

Doduše, možda ne toliko u hvalospevima svojih burnih ljubavnih avantura, već pre naše revolucionarne mladosti. Ovi klinci danas pojma nemaju, ništa živo ih ne zanima, svi su sebični, otuđeni, samo bulje u telefone, gledaju glupe videe, gube vreme na društvenim mrežama. A mi?

Eee, kad se samo setim nas u njihovim godinama! Pa, protesti ‘96. u Kolarčevoj, svakodnevni odlasci u takozvanu diskoteku “Plavi kordon”. Doček Nove godine 1997. među desetinama hiljada naših vršnjaka, čija je glavna želja da konačno živimo u normalnoj državi. Zatim protesti posle bombardovanja ‘99, pa 2000, i konačno je tu i Peti oktobar. Mi smo se, bre borili! Svako ima neku uspomenu na ove događaje, i mnogi od nas su voleli da ih se prisete. Što zbog nostalgije, što zbog želje, makar i podsvesne, da sebe i svoju generaciju uzdignemo tako što ćemo uniziti današnju omladinu.

I onda je usedio šamar celoj mojoj generaciji.

Mladi ljudi su ustali i jednom zauvek nam zapušili usta. Naizgled niotkuda pojavilo se na stotine, hiljade, desetine hiljada devojaka i momaka širom zemlje, koji ne samo da nisu apolitični i ne samo da ne bulje u telefone, već su mudriji, iskusniji, organizovaniji i kreativniji nego što je naša generacija ikad bila. Kao da su se godinama u tajnosti spremali za ovaj trenutak, dozvolili generacijama ljudi od preko 40 godina da ih otpišu i onda su nas, kao na neki signal, na svakom ćošku preplavili pametni, šarmantni, elokventni, ali na prvom mestu pravični mladi ljudi.

Mladi ljudi koje život u ovom društvu nije iskvario, koji ne žele da mu se prilagođavaju, da hvataju prečice i uče kako se ovde rešavaju stvari. Mladi ljudi koji žele da im život u Srbiji bude srećan tako što će ispraviti ovu zemlju, a ne tako što će iskvariti sebe.

Mi stariji, zato, nemamo mnogo toga da im kažemo. Svakako poslednje što treba jeste da ih savetujemo šta dalje. Sve što su do sada uradili, a uradili su već toliko toga, učinili su bez naših preporuka i mudrosti.

Možemo samo da im pošaljemo ljubav, podršku i divljenje. I beskrajnu zahvalnost. Kako god se ovo završi, vratili su optimizam i nadu. Nacionalni ponos. Ne bih se usudio da kratkoročno prognoziram šta će se dalje dešavati, ali zahvaljujući ovim divnim mladim ljudima, mogu dugoročno da posmatram ovo društvo i smeo bih da se opkladim da će ova zemlja biti mnogo srećnije mesto za život kad ovi mladi ljudi dođu u naše godine.

Zato nije više prava rečenica znaš ti šta sam ja radio u tvojim godinama. Mojoj generaciji pre priliči da priznamo da smo ispali glupi u ovim našim godinama. I mnogim godinama koje su im prethodile. Ali, ni ovo saznanje nije strašno. Naprotiv, jer ima li većeg olakšanja i utehe? Niko po prirodi stvari ne voli da pogreši, ali šta je lepše nego ispasti glup jer si potcenio mladost svoje zemlje?