Ivan Tokin: Novogodišnja priča

Dragi Deda Mraze, volim te. Seo sam da ti pišem pismo, i sedim, a reči nema, samo nešto mislim. Bio sam ubeđen da ću ti napisati da mi više ništa nije potrebno, da možeš da me zaboraviš, da sigurno ima mnogo drugih kojima si potrebniji nego meni, i da možeš vreme koje si posvećivao meni, da posvetiš njima, a onda sam se setio da sam to jednom već uradio. Rekao si mi da nema prebacivanja vremena na druge, da imam svoje, i da moram da ga iskoristim. I još si mi rekao da nije moje da određujem kako ćeš ti da raspoređuješ svoje vreme, nego da gledam svoja posla.

A onda mi je odjednom izletelo – volim te. Prvo sam mislio da sam ga napisao jer nisam imao šta drugo, pa je onda to kao sigurna stvar, za početak. A onda sam gledao u te reči i shvatio da ti to nikad nisam rekao. Pomislio sam da je to tako jer se uvek podrazumevalo da te volim, a onda, kad sam pogledao duboko u sebe, video sam da to nije tako. Prvi put sam ti to sada napisao jer sam to prvi put sada osetio.

Neverovatno, je l’ da? Kako te ne bih voleo, pa ti si jedan od najboljih prijatelja? Ali znaš šta, ja do sada nisam stigao da te volim, uvek sam bio prezauzet smišljanjem svega što bi mogao da učiniš za mene, šta bi mogao da mi pokloniš, kako da me utešiš. Toliko je bilo želja da često nisu mogle da stanu u jednu godinu, pa bi se prebacivale na sledeću, pa na onu tamo, neke bih i zaboravljao ali ti bi ih se setio, pa bi mi ih nekako ispunio, preko reda, Deda Mraze.

što sam ti ga tražio u osnovnoj, nisam tražio ništa drugo nego još malo pameti. Te su se sve želje zvale drugačije, ali značile su uvek isto – daj mi još malo pameti. Samo da se vratim na taj bicikl, na kratko, još uvek, evo i sad, osetim leptiriće u stomaku i naježim se kad ga se setim. Crveni sa sivim gumama i kvalitetnim crnim gumenim ručkama na volanu. Taj bicikl imao je najpouzdaniju kontru na svetu. Kočio sam i zanosio se kao u snu.

Seti se, kad sam ga ugledao naslonjenog na jelku, zagrlio sam ga, nije lako zagrliti bicikl, ali nas dvojica smo se idealno uklopili, odmah. Vozio sam ga do kraja, a i posle toga. Četriri puta ga je otac nosio da mu vare ram, na njega je vario i dodatne šipke zbog stabilnosti, ceo je bicikl bio u varovima na kraju. Na njemu sam naučio sve o vožnji, a znamo koliko meni to znači.

Da, posle bicikla sam tražio samo pamet. Osećao sam da bi trebalo malo dodati pa da me krene, ili malo oduzeti pa da se osećam najpametniji na svetu. Taj međuprostor u kome sam se nalazio me je uništavao, ali ti kao da me nisi čuo, stalno si me zamajavao materijalnim poklonima, godinama, i onda one jedne godine, pre deset godina valjda, poklonio si mi to malo pameti što mi je falilo, i sećam se, rekao si mi – Evo Tokine, napokon ti dajem još malo pameti, nećeš biti mnogo pametan, bićeš samo pametniji nego što si bio. – I još si mi rekao – Samo pazi, sad si dobio ono što si tražio, a to je opasno, to je najopasnije.

Bio si u pravu, naravno. Odmah sam se našao u nepoznatom svetu. Načini na koje sam se do tada snalazio prestali su da rade, a nove još nisam znao. Učio sam od nule. Seti se, jednom sam došao u Laponiju da ti vratim tu pamet što si mi poklonio, jer nisam znao šta ću s njom.

Smejao si se, još uvek čujem taj smeh. I znaš šta si mi još napravio? Svake godine kad pogledam sebe pre godinu dana, pomislim kako li sam mogao da budem tako glup tada. To je strašno, priznaj, gledaš unazad i vidiš da ti glupak kroji sudbinu.

A sad, ove godine, prvi put nisam pogledao unazad, ni unapred, nisam mis lio o sebi, mislio sam o tebi, i osetio sam ljubav, čistu kao prva jutarnja rosa, i zato ću zapevati – Deda Mraze, volim te.