Ivan Tokin: 1772

Bila je sreda, bilo je hladno ali ne mnogo, očekivalo nas je nešto, jer ljude uvek očekuje nešto, to sam primetio tokom života, nikad nije bilo da nas nešto nije očekivalo, mada skoro nikad ne znamo šta, pa ni tog jutra nismo imali pojma, ali to nas nije sprečilo da budemo otvoreni za sve što nam je život spremio, i bili smo, osim što se meni činilo da je taj niz događaja koji je usledio nešto najvažnije što se u našim životima do tog trenutka desilo. Imao sam osećaj da posle tog niza pokreta, pogleda, naročito posle nekih prizora koji su mi i dalje pred očima, ništa neće biti isto.

To je možda bio samo moj utisak, mada sve što je usledilo posle, i kako stvari trenutno stoje, govori mi da se desilo nešto što će učiniti da dosadašnji tok naših života izgleda samo kao priprema za ono što dolazi.

Čim smo se razdvojili, jer sam ja krenuo malo ranije, čim sam izašao iz zgrade, vazduh je bio čistiji nego što sam mislio da je moguće, osećao sam njegov ukus u plućima, kao da je svaki molekul ulazio u svoju tačno za njega predviđenu alveolu, kao da se jeste baš to dešavalo, jer znam da sam mogao svakom molekulu da dam ime, i dao sam mu. Imaju prelepa imena. Ne mogu da vam kažem ni jedno jer sam ih zaboravljao u trenucima u kojima bih ih postao svestan. Napravio sam 512 koraka dok sam stigao do mesta na kome ćemo se opet naći. Svaki korak je dobio svoje ime. Prema mojim proračunima ona je morala do tog mesta da napravi 626 koraka, što se ispostavilo kao tačno, jer ih je izbrojala. I njeni koraci su imali imena, zaboravljena, imena iz prošlosti.

Sve rotkvice na pijaci imale su imena, i sve mrtve ribe po gajbicama, svako parče slanine je vrištalo po slovo svog imena, sve maslinke su se sećale grane sa koje su pale, metal od koga su tezge pričao je mineralne priče, jaja u kartonskim ležištima živela su svoje živote unazad i unapred, sve je nastajalo i nestajalo pred mojim očima, spajalo je svoj početak i kraj, niko me ništa nije pitao, jer je sve bilo jasno, čak i meni. Najzad.

Kad sam stigao na to mesto gde ćemo se opet naći, nje nije bilo. Tražio sam je, glasno sam gledao okolo, svima je bilo jasno da ona mora da se pojavi. Čekao sam je, a ona je naišla. Od opreme je imala samo bananu, u desnoj ruci, nosila je bananu kao pištolj i dok mi je prilazila, pucala je u mene. Pogodila me je dva puta u grudi i jednom u levu potkolenicu. Svaki pogodak imao je ime.

Tog dana nokti na rukama bili su joj crni.