Ranije sam, pre oko dvadeset pet godina, rana jutra provodio na Bulevaru, tamo sam radio, u jednoj kafani tri ćoška ispod Đerma. Sada, rana jutra provodim u Knez Mihailovoj, tu šetam s detetom, a radim onlajn, kao i pola sveta.
Od pre dvadeset pet godina sve se promenilo dvadeset pet hiljada puta. Država se zove drugačije, Bulevar se zove drugačije, drveće su posekli, tramvaje prebacili u sredinu, godišnja doba su se pomešala, i uopšte, evo vidim da sam uhvatio zalet da vam kukam što više ništa nije isto, ali neću.
Novo drveće brzo raste, tramvaji bolje klize sredinom, danas je sinulo prolećno sunce a za vikend kažu biće još prolećnije. Šta me se tiče kako se zovu država i ulica.
Tiču me se rana jutra i ljudi koji ih dočekuju, otvaraju žaluzine, zagrevaju kafe aparate, peku kroasane, ređaju nove knjige po izlozima, čiste ulice, pozdravljaju se, dvojica se svađaju, neki žure, neki se jedva vuku. Zalivaju cveće, igraju šah, sumnjivo šetaju po mostu, sede po terasama, ljube se na stepenicama ispred Filozofskog fakulteta, dvoje sede s bečkim šniclama u tortilji i gledaju se pred gozbu, nasmejani, jedva su dočekali te šnicle, vidi se.
Pica majstor puši ispred picerije, mirišu pečena šunka i testo, klovn pravi psa od šarenih balona, dečak ga gleda, u SANU je odlična izložba, adidas ima samo jedan par patika u izlogu, s odličnim sloganom, ulični svirači nariču, majstori kreče stan na prvom spratu, stara žena je gladna ispred pekare, na kartonu u njenoj ruci piše – Gladna sam. – Dobija pola kolača od devojčice koja prolazi s mamom. Komšija sedi ispred svog lokala, unutra se prži kafa, miriše cela parna strana naše ulice – Dobro jutro, komšija.
Naslovna fotografija: Unsplash