Ivan Tokin: Dovoljno

Privukla mi je pažnju čim mi je ušla u vidokrug, sama njena pojava, dok još nisam shvatio da li je muško ili žensko. Jednim pogledom sam video sve i zadržao se na licu. Mnogo sam lepih Ciganki video u životu i poznata mi je ta karakteristična lepota, pravilne, obične crte, skoro uvek iste boje kože, očiju i kose, i neki pečat nevinosti i lukavosti u isto vreme, tako ja to vidim. Ova nije bila lepa.

Izraz lica i pogled su joj bili lepi, i konture njenog odevenog tela. Ne sećam se njenih crta lica ni tačnih kontura njenog tela, sećam se utiska koji je ostavila na mene. Pokupila mi je svu pažnju, bez konkretnog razloga za moju zainteresovanost, nisam ništa želeo od nje, ni da znam šta radi, kuda je baš sad pošla, koga ima u životu i koga je sve izgubila, da li oseća da ima sreće ili da je neće, znam da nijedna očekivana ili neočekivana životna priča, čak i kad bi ona htela da mi je ispriča, ne bi bila toliko zanimljiva kao tih pet sekundi u zarobljeništvu njene harizme.

Možda ona inače nije tako harizmatična, ili nije za svakoga, ali tada je bila harizma lično, za mene. Dok sam je gledao, nisam mislio ni o čemu drugom. Kad sam prestao da je gledam, nisam želeo još, imala me je tačno koliko treba.

Posle toga pomislio sam na nju još dva puta. Jednom dok sam pričao nekome o njoj, i drugi put sada. Dovoljno mi je nje, dovoljno mi je bilo i tamo, na pijaci, ovo je preterivanje, imali smo idealan susret, celovit, bez gubljenja vremena.

Ipak, tada, okrenuo sam se za njom, da vidim da li je s nekim i ako jeste s kim je, kako se odnosi prema njemu i taj neko prema njoj, da li kupuje ili prodaje. Prišla je Ciganki za tezgom s povrćem, sestri, shvatio sam. Sestra je lepa, znam je, i liče njih dve, ali ne crtama lica i oblicima tela. Dok su mahale rukama i razgovarale bilo mi je zabavno da ih gledam, osećao sam se kao da sad ćaskamo posle ozbiljne priče.