Ivan Tokin: Idemo

To je malo veći šalter blizu autobuske stanice. Iza njega je nešto kao providan šator, s pet stolova, pa se zato zove kafana. Poznati su po svežoj ribi s roštilja i pilićima s ražnja na ćumur.

Ražanj je ispred kafane, uz samu ulicu u kojoj živim, trista metara dalje. Skulptura od metala je sa šest nivoa, svaki sa po jednom šipkom, i po visini podesivim ležištima za ćumur. Na svaku šipku staje sedam pilića. Pored ražnja stoji čovek s kapom. Pitam ga je l’ ima gotovih pilića, kaže mi da ima unutra. Ja stojim još, pa mi kaže da ih samo posoli i da je ćumur zakon. Pita me odakle sam, jer se ovo ne dešava u Beogradu, ja mu kažem i pita me kako se peku pilići tamo odakle sam, i ja mu kažem i to, i on opet kaže da je ćumur zakon. I još mi kaže da mu ne verujem, evo sad neka probam i videću. Planira da se seli u Nemačku, u Regenzburg, njegov drug je kupio kuću tamo u predgrađu, šesto kvadrata za trideset hiljada, s velikom baštom. Tako će i on, a u bašti će peći piliće i prodavati ih Nemcima, jer Nemac zna šta je prva klasa. Onda pružimo ruku jedan drugom, da se upoznamo.

On se zove Džingis, Turčin je i pita me je l’ nije problem što je Turčin. Ja se zovem Ivan i Srbin sam i kažem mu da nije nikakav problem. Smeje se i pita me da li sam čuo za Džingis-kana. Pošto sam čuo, on zakosi oči prstima i kaže – Osvojiću Regenzburg!

Kasnije smo jedno Džingisovo pile i ja bili na terasi, a na parkingu ispred zgrade stajao je opel kadet, stari, onaj prvi model, iz ko zna koje godine, i od kako smo se doselili zamišljao sam kako izgleda vlasnik, komšija, i komšija se baš danas pojavio, prvi put, i to tačno onakav kakvog sam ga zamislio.

Stajao je pored kola, za dignutu haubu se držao levom rukom, desnom je vukao sajlu gasa, pokušavao je da turira rukom. To ljudi rade kad imaju te stare automobile, pa evo i on. Kad čovek ume da nađe sajlu za gas, onda najverovatnije ume da nađe i karburator, a onda je na korak do duvanja u dizne, a onda već slobodno može da ostari, jer to sa diznama je igranka bez prestanka. Kadet je u jednom trenutku počeo da prima gas, ja sam podigao palac u znak odobravanja, Džingis je baš tad prolazio trotoarom, video me kako sedim na terasi i sigurno mislio da lajkujem pile, pa je počeo da tapše, a komšija je bio okrenut ka meni, pa se okrenuo da vidi Džingisov aplauz, pa opet ka meni, i onda je zalupio haubu, ugasio motor i počeo da se pakuje, a ja sam gledao Džingisa kako odlazi u zalazak sunca, istog onog sunca koje će sutra grejati i Regenzburg, grad koji bi trebalo da se pripremi za prvu klasu ukusa pilića pečenih na ćumur.

Naslovna fotografija: Unsplash