Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Ivan Tokin: Kafanski čovek

Sedeo sam i čekao druga. U kafani nije bilo mnogo ljudi, cela je bila premrežena providnim plastičnim barijerama. Između barijera sedelo je nekoliko ljudi, i ja. A onda je ušao on, srednje visine, srednjeg izgleda, srednje debeo, srednje okupan i pijan taman koliko treba. U odelu, s kravatom, u mantilu, sa poslovnom tašnom. Uredan, ali juče, danas su to samo ostaci urednosti.

Ugledao sam ga pre nego što je ušao, kroz izlog, mehanički se kretao, odsečnim pokretima je grabio ka stolu, spustio je tašnu na stolicu i seo, mantil nije skidao. Na stolici mu je trebalo ispod minut da se slegne, da zauzme položaj koji zahteva najmanju potrošnju energije. Konobar je došao i kafanski čovek je naručio škembiće, čuo sam ga, jednu šljivu i flašicu kisele vode. Konobar je otišao a on je sipao pola šljive u sebe i potegao kiselu iz flašice. Podrignuo je i zapalio cigaretu, dim je izduvao iskusno, ne ceo, nego je malo disao s njim, i puštao ga i kroz nos i kroz usta.

Škembići su stigli, u saftu, i dve lepinjice. Klimnuo je glavom konobaru i pipnuo lepinje, pa pošto su verovatno bile vruće, klimnuo još jednom. Skinuo je mantil u polusedećem položaju, izvlačio ga je ispod dupeta uporno ne ustajući. Zagrabio je nežno kašikom u tanjir, škembići su se pušili a on ih je jeo kao da su mlaki, samo se videlo da su vreli i da mu to prija. Ponekad ih je hladio s otvorenim ustima, usisavao je vazduh preko njih, pre nego što bi ih progutao. Zakleo bih se da je razgovarao sa škembićima, čuo sam kad je izgovorio da je vruuuuuuće, vruuuuće, vruće, vruće, i nasmejao se u tanjir. Kad mu je konobar prišao da pita da li je sve u redu, on je napravio krug palcem i kažiprstom desne ruke i rekao – Sve je u najboljem redu.

Naslovna fotografija: Unsplash