Ivan Tokin: Kineska posla

Sedeo sam za stolom u radnoj sobi, pred kompjuterom, gladan. Padala je kiša, čule su se kapi kako udaraju o sims, i voda kako teče niz oluk. Obukao sam jaknu i u japankama krenuo do kineskog restorana tri zgrade od nas. U nazivu restrorana je i ime Kineza koji ga drži, Jao. U hodniku nije bilo svetla, pa sam hodao napamet. Šljapkao sam u japankama pedeset koraka, prsti na nogama bili su mi mokri.

Vrata restorana ne rade najbolje, imaju jedan stop na primer na 30 stepeni od otvaranja, tu se malo zaglave, i onda ih je dobro gurnuti ramenom, lagano. Gurnuo sam ih ramenom i ušao.

U levom uglu je šank. Na njemu je cvet od složenih praznih pakovanja za noše#nje hrane, stoje spremna u pet nizova koji se uzdižu do pola puta do plafona i uvijaju se, čineći cvet. U šanku je Kine#skinja, sedi okrenuta leđima i ogrnuta crnim kaputom. Glava joj je nakrivljena ulevo. Spava. Pored nje stoji mlad Kinez, konobar, drži u ruci jelovnik i gleda me dok se krećem ka njemu.

Iz šanka se ulazi u kuhinju. Odande viri star Kinez, kuvar. Na glavi mu je bela kapa, u ruci kutlača sa dugačkom drškom. Iza njega vidi se vok. Ispod voka se iz gorionika nazire plavi plamen.

Preko celog desnog zida je foto tapet – Venecija. S terase na foto tapetu, na slici, visi sat. Preko tog sata na slici, na zidu obešen je pravi sat, baš na tom mestu. Taj sat pokazuje vreme, 21:05. Taj sat žuri šest minuta. Pored terase vidi se natpis – Trattoria Sempione. Duž celog tog zida je dugačka klupa s pet stolova, po dva spojena i jedan sam. Taj sam je u samom desnom uglu i za njim sedi mlad Kinez u crnom. Rolka, farmerke, cipele, naočare za sunce. Ispred njega je kineska koka kola u limenci.

Duž levog zida je ogledalo. Iznad njega vise crvene kineske kićanke, uspravne.

Iznad njih su, u pravilnim razmacima, raspoređene crno crvene maske. Ima ih pet. Tamo gde se završava ogledalo, prostor do šanka zauzima frižider. U nujemu se nalaze limenke, kinekska koka kola i kineska limunada od pola litra. Limunada košta 250 dinara. Iz zvučnika se čuje kineski pop.

U ogledalu vidim da u restoran ulazi Crnac s Wolt kutijom na leđima, vrata mu se zaglave na 30 stepeni, on ih prejako gurne ramenom i počinje da pada. U tom trenutku, vreme počinje sporije da prolazi.

Ja se okrećem ka ulazu i rušim jedan od nizova pakovanja za hranu. Konbar se naginje preko šanka da ih dohvati i ruši sokovnik koji pada na Kineskinju koja spava. Ona vrisne i odskoči ka konobaru, pa se oboje svale na naređane flaše u šanku. Jedan niz kutija ruši drugi niz kutija i zajedno padaju na frižider.

Momak u crnom se ne pomera, ali jednu ruku drži ispod stola.

Kuvar je izašao iz kuhinje, nema ništa u rukama, stoji na sredini kafane, svakome je uputio po jedan pogled. Onda prilazi Crncu koji je pao na levo rame, jer mu se leva ruka zaglavila u džepu. Pomaže mu da ustane i onda njih dvojica počinju da pričaju na srpskom jeziku. Taj razgovor je u potpunosti nerazumljiv ali jasno je da je u pitanju srpki jezik. Konobar namešta flaše, žena slaže kutije za hranu, mo#mak u crnom pije kinesku koka kolu, ja se okrećem ka šanku spreman da izgovorim porudžbinu. Vreme opet počinje da teče normalnom brzinom.

Ipak, na satu smo i dalje šest minuta u plusu.