Ivan Tokin: Lako je

Ugledao sam čoveka na ekranu kompjutera. Gledao sam crtani film s detetom, i kad se završio, dete se spremilo da ide s mamom u provod, a meni je pogled ostao na ekranu, i samo sam nastavio da gledam.

Sedeo sam sam, njih dve izašle su lako, poljubile su me i ja njih, lepo smo se pozdravili ali ja sam dok su još bile tu bio u polusnu, mutilo mi se pred očima, kočila mi se leva ruka, možda je pritisak – pomislio sam nekoliko puta, i pomislio sam kako pre dvadeset godina ne bih mislio ništa kad mi se muti pred očima, znao bih da je sve u redu, da je to ništa, tad ranije kad mi se zavrti u glavi ja ne pomislim ništa, samo budem tu, gledam kako je kad se vrti.

To je bilo nekada, a sad više nije tako. Nisam više tako mlad i jak, jak sam, ali znam neke stvari, znam za šlogove, infarkte, znam za visoke pritiske tihe ubice, znam za aneurzime i takve stvari. Znam za iznenadne smrti muškaraca u mojim godinama koje ostavljaju pustoš iza sebe. A nekada, bio sam sam, objektivno nisam imao nikakve brige, mogao sam da umrem lako, mogao sam lako da budem nepažljiv. Mogu i sada, ali nije tako lako, mislim, znam da je lako umreti, naročito ako je iznenada, ali učinilo mi se da preživeti više nije lako.

Nije lako biti pažljiv, čuvati se, biti dobar prema sebi zbog toga što te neko voli i što si mu potreban – tu izgleda leži hrabrost, tu leži saosećajnost, tu leži ljubav, to je nepoznata teritorija na kojoj nema pohvala ako si uspešan, nema hvala ni izvini ni ništa, nagrada ti je ista kao na minskom polju – nagrada je što si još uvek živ.

Taj čovek bio je na planini, na ivici klisure, ispred njega se otvarao ambis a daleko ispred njega, na horizontu, izlazilo je sunce. Svetlo je bilo onakvo kakvo može da bude u zoru na takvim mestima. Ne znam da li je taj čovek tamo bio sam, ali kamera koja ga je snimala bila je na stativu, to je bilo jasno. Možda je bilo ljudi oko njega, ali za to nije bilo dokaza. Ko god da je gledao ovu scenu, mogao je da ga vidi s leđa, i sunce na horizontu, i vrhove krošnji drveća koje vire iz dubine klisure, i da čuje huk vetra. Na leđima je imao mali ranac s padobranom.

Onda je raširio ruke i bacio se u provaliju. Očekivao sam da se kamera pomeri, da vidim kako se spretno snalazi u slobodnom padu, očekivao sam možda i da neko skoči za njim s kamerom, pa da vidim taj let izbliza, pod uglovima od kojih se diže kosa na glavi, i na kraju otvaranje padobrana, i njegovo spuštanje na zemlju, daleko dole, trkom, tamo negde gde stižu samo hrabri.

Ipak, kamera se nije pomerila. Prizor je bio isti, samo bez njega. Sunce je izlazilo isto kao i kad je on bio tu. Sve je bilo isto, samo njega nije bilo. Gledao sam video do kraja i ništa se nije desilo, osim što je sunce izašlo, cela lopta se pojavila iznad zelene visoravni u daljini. Dođe mi da pomislim da je neko stvarno smislio da napravi takav video, znam, znam da je možda greška u pitanju, možda je trebalo da ga pratimo dok leti i sleće ali je nešto pošlo naopako i ostalo je ovako.

A opet, možda i ništa nije pošlo naopako, možda je neko hteo sve to ovako da snimi. Ja volim da mislim da nije greška. Dok sam gledao mesto s kog je skočio i sunce kako se budi iznad usnulih pašnjaka, dok sam slušao huk vetra, pomislio sam na jednog pokojnog Rusa i rekao sebi – Lako je poginuti, ali ni preživeti nije najteže na svetu.