Ivan Tokin: Mačke za Teodora

Nismo znali da je Teodor bolestan, nismo znali ni da Teodor postoji, do juče. Onda nam je na roditeljsku viber grupu stigla pozivnica za predstavu, deca iz vrtića Mrvica igraju predstavu u Osnovnoj školi Vuk Karadžić, za Teodora. Predstava se zove Mačka koja je mislila svojom glavom i na ulazu je bila kutija u koju je svako ubacio onoliko novčanica koliko je mogao.

Teodor se pojavio na sceni, ne znam da li namerno ili se samo zatekao tu, ali bio je tamo pre početka predstave, polako se spustio do prvog reda, i seo. Fin dečko, miran, tako izgleda na prvi pogled. Podlaktice su mu bile u zavojima, bele tanke podlaktice malog Teodora. Neko je zdrav a neko je bolestan, tako to ide. Svi smo zdravi dok se ne razbolimo, a onda ide neki drugi život.

U predstavi se radilo o mačjem kraljevstvu, bio je tamo kralj Veliki Mjau i njegovi podanici, mačke. Predstava je imala uvod, zaplet i rasplet. I razumete već, sve se dobro završilo po sve mačke. Bila je to odlična predstava.

Deca su glumila. Bili su ozbiljni i veseli, mali profesionalci davali su sve od sebe, sudarali su se dupetima po sceni i slali jedni drugima neprimetne znakove očima. U publici su uglavnom bili roditelji, ali bilo je i dece. Bio je jedan mali pored prozora koji je mahao nekome na sceni, sve bih dao da znam da li mu je to bila sestra, simpatija ili najbolji drug. Bio je preuzbuđen, mrtav ozbiljan, precizno očešljan, u beloj košulji.

Dok smo se vraćali kući, samo sam podlaktice gledao, snažne, često tetovirane podlaktice zdravih ljudi. Sto puta mi je na pamet pao mornar Popaj, čija je sva snaga u podlakticama. Za Teodorovu snagu može da se pošalje SMS 1254 na 3030.

Naslovna fotografija: Jordan Whitt on Unsplash