Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Ivan Tokin: Mi

Jedna je dobila je četrdeset osam hiljada za medicinsko istraživanje, neki švedski fond, pet godina. A ona je pametna, mnogo, sigurno će iskoristiti taj novac tako da nam posle svima bude bolje. Detaljna je, ali nije dosadna, pristojna žena, planinarka, himalajska penjačica. Brzo priča i zna koliko košta sveža morska riba u Budvi u septembru, rekao joj je tata malopre.

Jedan se zaljubio, ne spavaju danima, završavaju jedno drugom rečenice, ne razdvajaju se, zajedno su šest dana i sviđa im se kako joj stoji njegovo prezime. Prekjuče su jeli odlične špagete sa bolonjeze sosom. On misli da je svet njegov. Možda i jeste.

Jedna se ošišala juče. Prekratko. Boli je nešto na stopalu, ne može da stoji, a stoji ceo dan. Ima kredit sa kliznom kamatom. Muž joj je bolestan, sin na naftnoj platformi, ćerka ne može da nađe devojku, voli žene ali ne voli lezbejke. Rastajemo se i kaže mi – Sve mogu da razumem ali da se ovako ošišam, e to ne mogu.

Jedna je dobila dvesta ruža i pesmu od bivšeg dečka. On nije pesnik, ali slova su tu, napisana njegovom rukom. Ona neće pa neće, a on valjda zna da nije da ne pale ruže i pesma, nego ne pale prvih sto dvesta puta, ali posle, uz pevanje ispod terase, druga je priča.

Jedan je, pre mnogo godina, tako sam čuo priču, bio prvak Nemačke u mačevanju, možda i nekoliko puta. Dešnjak, pa je desnom i mačevao. Onda je došao rat, valjda Prvi svetski, i on izgubi desnu ruku na Istočnom frontu, vrati se kući odlikovan, nauči da mačuje levom rukom i opet postane prvak Nemačke u mačevanju.

Jednog srećem danima u kraju, tu nam je neki popularan kafić, svi dolaze, pa i on. Javljam mu se a on me gleda belo. Danas je čak okrenuo glavu kad sam mu se javio. Ni ja ne znam odakle se znamo ali čini mi se da ga pamtim po dobru, ali čovek neće da mi se javi pa neće. Ne odustajem. Znam i kako se zove, to mi je sledeći korak, zvanje po imenu.

Jedan danas sedi na Slaviji, mislim sedi, zgužvan je na stepeniku preko puta Hiltona, u plavoj raskopčanoj bluzi, spaloj s levog ramena, a rame u ožiljcima i gnojavim ranama. Ispod dupeta su mu novine, u ruci kesa s plastičnom flašom u kojoj je rakija, pored njega sok, na nogama papuče. Prsti na nogama mu liče na trule mlade krompiriće, držim mu papuču nogom, da može da ih progura kroz to nešto što treba da drži stopalo. Pomažem mu da ustane, kaže ide na autobus. Kažem mu ne ideš ti nikuda, smestim ga da legne na zidić pored, ali zaboravim da mu dodam sok i on me zamoli da mu još to uradim. Dodam mu i poželim mu da mu Bog pomogne. On mi kaže – Želim ti dobru žensku.

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…