Ivan Tokin: Mornar

A na šta je taj tip tačno mislio mogu da pronađem, jer je i zapisano, ali ja sada neću da tražim kikiriki po knjigama, nego jeo sam pre neki dan sveže pečen kikiriki, i sveže pečene lešnike, video sam jednu kako miriše cveće s drveta koje je roze procvetalo, digla se na prste i udahnula a krošnja je padala na njenu glavu na kojoj je tek nedavno kosa ponovo počela da raste, nasmejana je privlačila cvetove i jeste, cela krošnja joj je pala na glavu i to je bila njena prolećna kosa, njena kosa je ovog proleća roze, i nije, nije ceo svet bio njena kosa, nego samo ta krošnja puna cvetova u tom trenutku nije imala izbora.

Na stolu u kafani su dve papirne kese, jedna s kikirikijiem, druga s lešnicima, flašica kisele vode, kafa, cigarete i upaljač. Ja sedim za stolom, čekam pasulj. Sedim u izlogu. Jedan za stolom iza mene kaže da je pevao po kafanama 12 godina i da zna o čemu se tu radi, pričao je o dnevnim, noćnim i specijalnim tarifama. Specijalne su za sviranje i pevanje iz bunara, ispod stola, s drveta, s krova, na jednoj nozi i još jedna je bila precizno definisana, ali nisam čuo na koju se poziciju odnosi, rekao je da su to već teške priče, i da ima i težih ali da je dobra svirka uvek dobra svirka, i da to zavisi samo od onih koji sviraju. Publika je super ali on peva zbog pesme, rekao je. Rekao je i da svako radi to što radi zato što mu se baš to radi, samo to može da mu se sviđa ili ne, ali da tu nema šta dalje da se priča.

Pasulj je stigao, vreo, i sve drugo je nestalo, osim salate od svežeg kupusa, pola vrućeg somuna, kašike i viljuške. Ručao sam celim svojim bićem, duvao u kašiku, skupljao viljuškom, žvakao sam, hranio sam se, nisam se trudio, išlo mi je samo od sebe.