Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Žena na ivici nervnog sloma: Ukroćena goropad

AUTOR: Ana Vučković 23 May, 2019
Žena na ivici nervnog sloma: Ukroćena goropad

Još kao dete, imala sam običaj da, kada odemo u pozorište, gledam obuću koju nose glumci. Te cipele bile su uvek posebne, njih nije bilo u radnjama. Nije bilo ni krinolina i penjoara, koje su deo scenskog kostima, ali sam se uvek vezivala baš za cipele.

Piše: Ana Vučković

Tek kasnije sam čula da se neki glumci užive u ulogu tek kada uđu u cipele i u njima prošetaju po proscenijumu. Posle sam čula i za englesku izreku o ulaženju u tuđe cipele i istoimenu pesmu Depeche Mode-a. Ne znam koliko sam pari obuće do tada promenila. Znam samo da je jedna od fotografija koju najviše volim ona na kojoj me tata nosi, a na nožicama su mi gumene Jugoplastika sandalice, one koje su nedavno, doduše pod markom Guči dostigle cenu od oko pet stotina evra.

Jugoplastika sandalice (foto: Žena na ivici nervnog sloma)

Jugoplastika sandalice (foto: Žena na ivici nervnog sloma)

U Riminiju sam morala da se oprostim od travazelenih štikli kojih je bilo samo u manjim brojevima. Zapravo, bilo je mog broja, ali u Modeni, gradu u kome je rođen Pavaroti. A ne mnogo daleko od Modene je i Padova, za koju sam prvi put čula gledajući kao dete Ukroćenu goropad, u kojoj je Petrućio želeći da iznervira Katarinu namerno nosio razjapljene cipele. Setiću se toga jednom na Slaviji, kada mi se bude odlepila peta. To me je manje iznerviralo nego što nije bilo zelenih štikli u mom broju ili što je u Madridu zbog sijeste za mene zauvek ostala zatvorena prodavnica sa bakarnim baletankama.

Neprežaljene zelene cipele (foto: Žena na ivici nervnog sloma)

Neprežaljene zelene cipele (foto: Žena na ivici nervnog sloma)

Sad kupovinu obuće ne posmatram fatalistički. Ne postoji ništa što moram da imam. Postala sam prava baba, važno je da je koža, idealno ako je rađeno po meri.

Baš sam danas gledala obuću. Bile su tu sandale sa tankim kaišom. Ja ne volim svoje prste, i svi moji preci imali su čukljeve, imaću i ja. Već sebe vidim kako ih u šezdesetim šetam po nekoj rivi. Odmah do njih su crne bapske, koje me podsećaju na Lorkine drame i katoličku crkvu, što ne obećava. Ali mi se dopadaju. Nosiću ih onog dana kada me sin bude vozio u dom za stare, obećavajući da će mi tamo biti lepo i da će me nedeljom voditi na ručak, a uveče na predstavu, da zajedno gledamo kakve cipele nose glumci.

Najčitanije

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…