Ivan Tokin: Otok

Prvo mi je otekao zglob desne noge, i oteklo mi je oko zgloba. Nisam mogao da stanem na nogu. Mislio sam da je ahilova tetiva, jer mi se to i ranije dešavalo kad sam teži nego što treba. Žena mi je uvijala zglob kupusom i za dva dana se to sredilo i taman sam počeo da se radujem, kad probudim se, a ono oteklo mi desno koleno. Opet ne mogu da zgazim na tu nogu. Sad mi je već sumnjivo.

Mora da izmišljam da me boli nešto da ne bih morao da radim nešto što mi se ne radi. Nisam išao na posao ova tri dana, ali nije to u pitanju, na poslu mogu da kažem da mi se tri dana radi od kuće, ili da uzmem slobodne dane, ne moram da se povredim da ne bih išao na posao. Dakle, nije to. Ali nešto jeste, nešto mi se ne radi i lakše mi je da se stvarno povredim i ne mogu da izvedem to nešto, nego da samo uradim ono što se od mene traži. Uzimao sam u obzir i mogućnost da samo slažem da sam povređen i krijem se kod kuće, ne izlazim, ne javljam se na telefon i ne otvaram kad neko zvoni, a da budem zdrav, kod svoje kuće, da igram s ženom soni ili šta god mi već radimo kod naše kuće. Ali ne, ja nekako izazovem da mi otiču stvari po telu pa onda me stvarno boli i tako ukrug. Sad ležim i pišem s dignutom nogom i mislim se kako bi trebalo to u budućnosti da promenim.

Ali šta je to od čega bežim? Šta je to zbog čega mi je lakše da me boli noga nego to da radim? Mislio sam i mislio i mislio i nisam mogao da se setim. Sve što mi predstoji trebalo bi da bude prijatno, jedan veliki posao je završen, sad treba da se skupljaju plodovi rada i uopšte sve što dolazi lepo je. Ne vredi, ne znam.

A možda mi stvarno otiču zglobovi zato što im je trenutak da oteknu. Možda treba da odem kod lekara. Možda imam trista godina i red je da mi nešto fali. Možda, možda, možda, ali ja znam da sam namerno to uradio. Kako to umem namerno da uradim? Pa tako, umem. Samo dovoljno ne želim nešto da radim i nešto mi otekne ili me probode ili polomim nešto a jednom je bilo i nešto ne daj bože ozbiljnije. Moglo bi da se kaže da sam tada bukvalno pobegao grobaru s lopate i tad sam se zarekao da više neću sebi izmišljati bolesti i povrede, da u tom trenutku postajem odrastao čovek koji će se sa svojim obavezama nositi kao i svi drugi odrasli ljudi. Međutim, odmah sledeći put kad sam se našao u sličnoj situaciji – opekla me je ljubičasta meduza i još mi stoji ožiljak od nje. A to što sada hoću da izbegnem, evo setio sam se šta je i vidim da neću uspeti da ga izbegnem, jer koleno mi prolazi polako, a i pronađeni su načini da i s takvim kolenom obavim to nešto. Osim toga, to nešto što treba da uradim mi više i ne izgleda tako strašno. Siguran sam da nije strašno, jer da jeste, ja bih se mnogo ozbiljnije povredio.