Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Pomračenje Sunca

Bilo je to ’99. godine. Srbijom je vladao Slobodan Milošević. Čitava ova decenija obeležena je ratovima na tlu bivše Jugoslavije, a razrušeni mostovi i zgrade još uvek su se pušili nakon sveže završenog bombardovanja. U domaćinstvima širom zemlje, još od početka devedesetih, spremala se popularna poslastica – embargo kolač. Svaka domaćica je imala taj prepis u svesci.

– Ma pusti embargo, imam ti novi recept: torta s jedno jaje! rekla bi teta Dragica iz Paraćina. „Torta s jedno jaje“, na to smo mi Srbi tada bili spali.

Iz Fride (foto: Frida Šarar)

Deca na Kosovu se zabavljaju tako što piju benzin iz plastičnih flaša, kad im dosadi beskonačno stajanje uz magistralu u cilju da prodaju isti. U školskim dvorištima se diluje droga. Mafija je isprepletana sa vlastima, sa sveopštim pljačkanjem naroda i ratovima. Piramidalne banke se urušavaju. Zemlja je politički, ekonomski i kulturno devastirana. Takva je i danas, samo je nekad cela ta ruina bila brutalno ogoljena i nedvosmislena, a danas je umotana u perfidni celofan jednog namazanog diskursa koji opštu bedu interpretira kao progres, modernizaciju i put ka blagostanju. Mediji su i onda, kao i sad, služili da zatupljuju mase. U moru treš sadržaja, treš muzike, treš političara i treš informacija, tih devedesetih godina, jedan medijski događaj se posebno izdvaja po svojoj suludosti i bezobrazluku. Pomračenje Sunca.

Državna televizija je danima unapred najavljivala ovaj prirodni fenomen. U studio javnog servisa dolazili su razni „stručnjaci“ koji su upozoravali naciju na opasnost od izlaganja pomračenju Sunca. Ovaj događaj se tretirao kao mali smak sveta. Ljudi su to gledali, upijali, počeli da strepe. Neki su se maglovito sećali da su nekad u detinjstvu posmatrali pomračenje i ostali živi, ali pritisak sa tv-a je bio toliko jak i ubedljiv, da su počeli da sumnjaju u vlastito sećanje.

Kruševac je devedesetih bio ofucan i siv. Izrovani putevi, prljavi trotoari, žuti izlozi propalih socijalističkih prodavnica. Ništa nam nije nudio, a mi smo bili željni svega. Naši mladi umovi u kojima su izmaštani svetovi nicali kao pečurke, čeznuli su za nadražajima svih vrsta, za podsticajima, za usmerenjima, za znanjem, za prostorima koji bi bili samo naši, u kojima bismo bili slobodni da isporučimo sav kreativni lom koji nam je eksplodirao u glavama. Ali nije bilo ničega. Par padavičarskih kafića, parkovi sa razvaljenim klupama i trotoari puni pikavaca. Kruševac su tad nazivali malim Čikagom, jer Čikago se smatrao prestonicom narko mafije. Atmosfera je bila u najmanju ruku postapokaliptična. Više niko nije imao nade da će ikada biti bolje, a pogotovo ne mi, deca i tinejdžeri. Naši kratki životi nisu znali za bolje i drugačije. Nije nam padalo na pamet da menjamo svet, ali nam je još manje padalo na pamet da mu se prilagođavamo.

Bojana i ja smo preko dana nosile bordo uniforme sa grbom kruševačke gimnazije, a noću izlazile u grad odevene kao frik šou, kao prostitutke Lolite, kao materijalizovani eksponati šizofrenog uma. Izlasci su trajali po celu noć, a priprema za njih je trajala satima. Svaki put smo se šminkale drugačije, pravile sulude frizure, stavljale na glavu svakakve instalacije, crtale po telu, same šile svoje haljine, same šišale svoju kosu. Preterano mnogo smo pile, provaljivale noću u tuđa dvorišta, jele latice cveća iz saksija, ponašale se kao vandali, ulazile u razbijene izloge i stajale u njima kao lutke, tukle se sa sitnim dilerima, ležale na šankovima, stopirale do Beograda, uskakale u noćne vozove, upadale na svadbe i u romske kafane. Noć je bila naša pozornica. Kad završimo pripreme za grad, izašle bismo na ulicu i šou bi počeo. Manijaci su nam uvek bili za petama, svaki izlazak je predstavljao opasnost. Ali nikad nam ni na kraj pameti nije palo da se smirimo, da se prilagodimo i prestanemo da svojom pojavom iritiramo agresivne ograničene umove koji fizički nasrću na svaku različitost, na sve što ne razumeju. Naši izlasci u grad su bili umetnička dela. Svaki je bio unikatan.

Iz Fride (foto: Frida Šarar)

Kad vam realnost ne da nikakvog prostora da se izrazite, roditelji vam žele najbolje, ali ne razumeju vaš grozničavi poriv za kreiranjem i stvaranjem, kad sistem ne mari za generacije koje dolaze, a mentalitet sugrađana i sunarodnika je takav da se morate uklopiti ili ćete biti linčovani, i kad uprkos svemu tome iz vašeg stomaka kulja neartikulisana glad za izrazom i za realizacijom ideja u svetu, onda vi preko takve realnosti krenete kao valjak i gazite sve pred sobom. Nema kompromisa, nema straha, nema preračunavanja. U našem slučaju taj valjak nije bio angažovan i aktivistički, već duboko intiman i individualan, pokretala ga je motivacija od milion volti iz dubine naših utroba, kao što zrno iz kojeg klija biljka ima snagu da probije beton.

Tog jutra smo se probudile u mom stanu. Bojana je spavala kod mene. Počele da se sećamo najzanimljivijih momenata sinoćnog izlaska, a onda je jednoj od nas sinulo:

– Hej, danas je pomračenje sunca!

Pogledale smo na sat, bilo je taman vreme da pomračenje počne. Istrčale smo iz stana, ja bosa, a Bojana u pidžami. Ne znam zašto, ali trčale smo pravo prema Spomeniku kosovskim junacima, kao da je to mesto sa kojeg je najbolje posmatrati pomračenje. Na putu do tamo primetile smo da su ulice puste. Potpuno puste. Bez ijednog pešaka, automobila. Grad je bio prazan kao u nekom tripu. Nadrealno. Na izlozima prodavnica bili su okačeni čaršavi i cirade. Zastale smo ispred jedne prodavnice, otvorile zamrzivač sa sladoledom i pojele ga tu, dok nas je prodavačica gledala iznutra i nije smela da izađe. Bacile smo omote od sladoleda u kantu, nismo ni platile. Mogle smo da odnesemo celi zamrzivač, samo da smo htele. Ne bi imao ko da nas spreči.

Iz Fride (foto: Frida Šarar)

Došle smo do spomenika, ušle na travnatu površinu koja ga okružuje, počele da izvodimo neki ludi ples, čupave i bose. Pevale smo Let the Sunshine In. Bile smo uzbuđene, jer to je bilo sasvim novo iskustvo, nikad ranije nismo doživele pomračenje, gledale smo ga samo na filmu. Onda smo se popele na spomenik, sele Filipu Višnjiću u krilo, pa skakale u travu, valjale se euforično kao da se sav život sveta natkrilio tu iznad nas. Bile smo jedino što se mrda i diše u mrtvom centru Kruševca, odakle nisi mogao da vidiš čoveka ni automobil dokle god pogled seže. Nikad pre, a ni posle toga, na ovom mestu nije zabeležen sličan prizor.

Odjednom, kroz sveopštu pustoš avetinjski ispražnjenog grada, ugledale smo malu tamnu siluetu koja nam se približava. Kad je došao sasvim blizu, videle smo da je to mali Rom i krenule prema njemu, misleći kako je došao da ukrade Bojanine papuče. Međutim, dečak je zaobišao papuče, došao do ogradice koja opkoljava spomenik i rekao nam:

– Ja sam vas gledao na televizor.

U prvi mah, pomislile smo da mali nešto izmišlja ili je duvao lepak, jer mnogi mali Romi po kruševačkim parkovima su tada imali kesicu sa lepkom, u rukama i na licu. Dečak se okrenuo i otišao. A mi smo podigle pogled prema vrhu zgrade u kojoj je smeštena televizija Kruševac i videli jednu kameru koja gleda direktno u nas.

– Je l’ moguće da nas sad snimaju?

– Nemam pojma i baš me briga.

Nastavile smo da igramo i pevamo oko spomenika, gledajući kako sunce sve više prestaje da bude okruglo i kroz sablasno prazni Kruševac počinje da duva neki jezivi vetar prepun senki.

Za to vreme, u selu, moji baka i deda sede u dnevnoj sobi i gledaju tv. Na prozoru imaju ćebe i ćilim.

– Da stavim i jorgan? pita baka.

– Pa nisi valjda šuntava, će da otkačiš garnišlu. Neće ništa da nam fali, ne boj se.

Baka sedi u fotelji ispred tv-a, na licu ima dva para naočara za sunce. Jedne dedine, velike, a ispod njih moje crne lenonke. Da je ne ozrači preko televizora.

– Dođi da vidiš Dragane, evo snimaju Kruševac. Nigde nikoga nema!

– Ma jok, evo ima. Neki ludaci se mlate oko spomenika. Skini te naočare kad ne vidiš ništa. Pogledaj, neke sanđame, sektaši… Je li, života ti, šta je ovo?

Baka skida naočare i zagleda se u ekran.

– Kuku grdna! Dragane, ovo naša unuka!!!

U domu mojih roditelja telefon ne prestaje da zvoni. Još od osamdeset šeste, kad smo dobili onaj prvi narandžasti sa brojčanikom, pored kojeg je prababa Mileva sedela po celi dan čekajući da je neko pozove, pa do danas, nikad se ta linija nije toliko usijala. Zovu prijatelji, rođaci, komšije, zovu iz podruma, iz šupa, iz totalno zamračenih dnevnih soba. Sva evakuisana Srbija koja zna ili samo površno poznaje moje roditelje, tog dana je okrenula naš broj.

A mi smo bezbrižno plesale i radovale se i divljale, misleći da nas niko ne gleda. Sve do jednog trenutka. Na ulici se pojavio prvi auto. I vozio je pravo prema nama. Plavi stojadin se parkirao pored spomenika. Iz njega su izašla dva policajca i rekla nam da odmah uđemo na zadnja vrata, jer su dobili nalog da nas privedu. Ja se tada, kao ni sad, nisam plašila ni boga, ni oca, ni đavola, a kamoli policije. Počela sam da se raspravljam i opirem.

– Po kom osnovu nas hapsite?

– Prijavila vas je neka baba za skrnavljenje spomenika. Gledala na tv-u. Ulazite u auto!

– Ok, a je l’ možete da sačekate da prođe pomračenje, pa nas onda vodite u SUP?

– Ne.

– Ja stvarno ne mogu da idem sad sa vama i da provedem pomračenje u zatvorenom prostoru. Je l’ znate vi koliko se to retko dešava? Nije humano da propustim pomračenje zbog vas.

– Ne zanima me, ulazite u auto.

Posle petominutnog ubeđivanja strpali su nas u auto. Sve vreme sam gunđala sa zadnjeg sedišta kako su mi oduzeli neponovljivo iskustvo i da su krivi što propuštam život i da ne bi smeli da se usuđuju da nekome otimaju stvari koje se pamte. Oni su samo ćutali. Pred kancelarijom inspektora koji je trebalo da nas sasluša, rekli su da ne mogu unutra bosa. Dali su mi neke papuče. Inspektor je bio nasmejan i srdačan. Činilo se da ima sve razumevanje sveta za našu mladost i našu želju da doživimo nešto veliko i novo, nešto što šljašti u oči, zaslepljuje i zrači, nešto sasvim suprotno od jalove sive monotonije grada u kome smo živele. Pomračenje Sunca je bio naš festival i predstava i kreativna radionica i zabavni park i kulturni centar. To je za nas dve nesputane i maštovite devojčice, zarobljene u beznadežnu zemlju, propali grad, u ratove i bedu, bio događaj od istorijske važnosti. Događaj tokom kojeg nam nijednom nije palo na pamet da poželimo da se zabijemo u mračni bar, pušimo cigare i pijemo pivo. Događaj tokom kojeg naši prijatelji mali Romi iz parka nisu držali u rukama kese sa lepkom. Događaj tokom kojeg je sve stalo. Sav uplašeni, lakoverni, rezervisan svet, svet koji se boji drugačijeg, novog i nesvakidašnjeg, istraumiran od svega što bi moglo da preti odozgo sa neba, spustio se u podrume u kojima je još uvek bilo toplih pokrivača i zaliha hrane od bombardovanja. Gore smo ostale samo mi. Kao da je univerzum dugo posmatrao kako se s mukom probijamo kroz njega kao kroz testo, bez mesta na kome bismo bile slobodne i svoje i gde bismo dale mašti oduška, a onda nam organizovao ovaj dan.

Na povratku iz SUP-a srele smo na ulici Makija, starog kruševačkog narkomana, koji se prodrao iz daleka:

– U OVOM GRADU ŽIVI SEDAMDESET HILJADA IDIOTA!!!

Onda nam je prišao i zagrlio nas, pa nešto tišim tonom dodao:

– Mnogo mi je drago da vas vidim. Mislio sam da su baš svi otišli u kurac. ‘Ajmo u Grizli!

U Grizliju, legendarnom kruševačkom klubu za nas padavičare, za šankom je stajao jedan kepec na štakama i mesar Musa koji je imao frizuru kao Sleš i bio potpuno mutav. Maki narkoman, Bojana u pidžami i ja bosa, sveže izašle iz policijske stanice, pridružili smo im se. Maki se osvrnuo oko sebe i mrtav ozbiljan konstatovao:

– Evo ko je jedini normalan u celom Kruševcu – vi, ja, ovaj Musa i ovaj kepec!

Pogledale smo jedna drugu i sve nas zajedno i prasnule u smeh. Ta živopisna grupica koja se usudila da po pomračenju Sunca dođe u Grizli, izgledala je sve samo ne normalno. Izgled vara, to je bar svima jasno.

Mesecima posle toga, u lokalnom video klubu mogao si da iznajmiš kasetu sa snimkom radiotelevizije Kruševac na kome Bojana i ja proslavljamo pomračenje. Gledalo se to kao nekakva atrakcija, skandal, kontroverzni sadržaj. A nama je bilo drago što je neko zabeležio taj trenutak kad se univerzum ispružio i postao prazna sala, samo za nas dve. Jer odmah sutradan je sve bilo po starom, morale smo da ga režemo mačetama da bismo se probile kroz njega, da se boksujemo sa njim i živimo uprkos njemu, onako kako svaka slobodna duša može i mora, u našim malim jadnim zemljama i prokletim vremenima, do dana današnjeg.

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…