Iz Fride: Dva Badnjaka

Na riječkim ulicama i trgovima slave se dva Badnja dana. Prvi 24.12, a drugi 6.1.

Ovaj prvi je masovniji, sveprisutan, nekako rasterećujuć i pomalo raskalašan. Kad sam se doselila u Rijeku, to je za mene bio mali kulturološki šok. Ljudi su slavili Badnji dan na ulicama, po kafićima iz kojih trešti muzika, naslonjeni na drvene novogodišnje kućice sa kobasicama i kiselim kupusom, svi blago pripiti i euforični kao da je 31.12.

– Ovako provodite Badnji dan? pitala sam muža, koji je agnostik.

– Daaa, videćeš, baš je super, svi piju, jede se bakalar na šankovima, ljudi se opuste i u celom gradu je žurka.

Ja sam pravoslavka iz Centralne Srbije. Moj deda ujutru ustane u četiri, po mrklom mraku, stavi vunene rukavice, uzme sekiru i krene kroz smetove snega u šumu po badnjak. Tokom celog Badnjeg dana badnjak stoji pred kućom, a onda se u prvi sumrak unese unutra. Kad ulazi na vrata s Badnjakom, deda izgovori glasno „Hristos se rodi“, a baba mu odgovara „Zaista se rodi“. Prema badnjaku se odnosimo kao prema osobi. On je mali Hristos koji nam je došao u kuću. Od tog trenutka kuća je zatvorena za goste i svi sede u svojim domovima sa porodicom. Na Badnje veče se kod pravoslavnih Srba ne izlazi. Zašto? Kad badnjak uđe u kuću, prvi gost koji dođe posle njega je položajnik. Međutim, to se nikad ne prepušta slučaju, svako unapred zna ko će mu biti položajnik, ko će da prodžara vatru u peći malom grančicom odlomljenom sa badnjaka i da blagosilja predstojeću godinu. Obično su to deca, jer su nevina i ne znaju za zlo. Detetova duša je čista, pa su mu takve i želje i namere. Zato je dete najbolji položajnik.

Čim svane Božić, moja majka bi gledala kroz prozor i mrmljala sebi u bradu:

– Jao, evo je Radunka. Neće valjda ovamo. Pa nije bre luda, zna da je Božić. Idi zaključaj vrata, da ne uđe, ona je malerozna. Gde su ta deca, da me polaze, pa posle neka dolazi ko hoće!

Na Badnji dan i Badnje veče u Srbiji, ulice se isprazne, kafići se desetkuju, ljudi jedu svoje posne večere i suvo voće i raduju se prasetu koje će sutra jesti za ručak.

Međutim, u Rijeci me dočekao sasvim drugačiji koncept. I ne mogu reći da mi se nije svidelo. Posebno mi je drag bakalar na žlicu koji se deli tog dana da Korzu. To je najukusniji bakalar na svetu. Nijedan iz restorana mu nije ravan.

6.1. u Rijeci je mirno. Nova godina je prošla i euforija splašnjava. U svim delovima grada, osim na Koblerovom trgu gde riječki pravoslavci slave Badnji dan. Mirišu frigane lignje, vidim ih izdaleka, sijaju kao zlatne alke. Uz njih služe još nešto, krompir salatu valjda, nisam mogla da razaznam, a nisam mogla ni da čekam u redu da probam, jer bilo je stvarno puno ljudi. Ali neko šesto čulo mi govori da su ove ulične lignje u rangu onog uličnog bakalara, znači najbolje ikad. Valjda ću jedne godine imati dovoljno strpljenja da sačekam da ih probam. Pored štanda sa lignjama stoji veliki badnjak, a ispred njega kulturno-umetnička skupina od petoro sredovečnih ljudi koji pevaju božićne pesme. Jedino po čemu su ti ljudi usaglašeni je pet plavih fascikli koje drže pred sobom dok pevaju. Što se izvedbe tiče, svako malo neko ispada, neko kasni, melodije se menjaju kako se kome prohte i sve pesme zvuče isto. Posle svake druge pesme se posvađaju. Tu pred okupljenim ljudima, jer ko će da čeka da prođe nastup, probleme treba rešiti odmah.

– Pa šta je sad ovo? Nismo se tako dogovorili!

– Rekli smo ovu drugu pesmu!

– Ma ne počinji drugu dok nismo završili prvu! Svake godine se brukamo!

Tokom tog komešanja i razmirica između pesama, s vremena na vreme vidiš kako se iza njih zaljulja badnjak i svaki put pomislim „prevrnuće ga“, ali nađe se neko pa ga pridrži.

Naš sveštenik, otac Mića, daje izjavu za nekoliko televizija koje su došle da snime ovaj skup. Tu je i gradonačelnik, tu su predstavnici Srpskog kulturnog društva, tu su i babe koje svake godine opletu kolce pored badnjaka. Harmonika svira neki nemušti ritam i kolo se vije u smeru mirisa prženih liganja.

Pomislim u sebi kako su ovdašnji Srbi i Hrvati isti. To je ista kultura, isti mentalitet, govore istim jezikom i vesele se na Badnji dan. Ja sam nova ovde i drugačija sam od njih. A oni generacijama unazad žive zajedno na ovom tlu i životi im se prepliću. Pravoslavci dolaze na bakalar i katolici na porciju zlatnih liganja. Oni su primorci i bolje razumeju jedan drugog nego što bi se razumeli sa mojim dedom koji ide kroz smetove po badnjak. Oni su Riječani, a Rijeka ih tako i tretira.

Fotografije: Unsplash