Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Feminizam, pravo na ljubav

AUTOR: Frida Šarar 12 Nov, 2019
Iz Fride: Feminizam, pravo na ljubav

Feminizam je jedan od najkontroverznijih pojmova današnjice, reč koja izaziva polemiku čim se pomene. Neverovatan broj neistomišljenika, čiji se stavovi razlikuju u bezbroj tananih nijansi, postoji na ovu temu. Na prvi pogled izgleda suludo što jedna tako prosta i humana ideja, ravnopravnost polova, izaziva buru oprečnih reakcija. Ali na drugi pogled, kad se odmaknemo od same ideje i zagledamo se u društvo, u sisteme vrednosti i u same ljude, postane jasno koliko je svet muško-ženskih odnosa jedna komplikovana zavrzlama.

Ta zavrzlama se zapetljavala hiljadama godina unazad, od kad je sveta i veka. Ta zavrzlama je arhetipski utkana u naša bića, mi smo dva pola, dve suprotstavljene strane, „ljubavnici su neprijatelji“, itd. Ta zavrzlama je biološka, psihološka, mitska, istorijska, kulturološka, sociološka, filozofska. Ona se formirala na temelju naših gena, naših fizikusa, naših hormona i naših priroda, a zamrsili su je, zakukuljili i zamumuljili, sistemi, društva, morali, religije, navike, strahovi. I tu zamršenost feminizam treba da rasplete, da nas razreši i oslobodi.

Ono gde je feminizam nekada grešio, a često i danas greši, jeste što pokušava da raspetlja i ovu različitost kojom smo determinisani, biološki kod i mitski simbol koji stoji kao predznak muškarca i predznak žene. Kad pogledate feministkinje sa crno-belih fotografija šezdesetih godina dvadesetog veka, one izgledaju i drže se kao muškarci. I to je ono što iritira. Jer ako žena treba da izbori i zasluži svoje dostojanstvo i svoju slobodu tako što će postati muškarac, onda je to nedvosmislena i apsolutna pobeda patrijarhata. Žena u tom slučaju ne da ne dobija nikakva prava, nego više i ne postoji. Feministkinje koje se stide ženstvenosti nisu prave feministkinje. One su beznadežni zatočenici patrijarhata, one gledaju u suprotni pol kao ideal koji žele da dosegnu, a ne kao stranu naspram koje žele da zauzmu ravnopravnu poziciju. Njihov problem je u tome što ženstvenost ne vide kao vrednost po sebi, već kao oruđe za udovoljavanje muškarcu. I to je jedan od razloga zašto one ženstvenost odbacuju. Ali taj pogled na stvari je takođe suštinski patrijarhalan. Na drugoj strani spektra imamo najkonzervativnija društva koja takođe tabuiziraju ženstvenost. Samo prototip patrijarhalnog muškarca, siledžije i balvana, posmatra ispoljavanje ženstvenosti kao nešto što ga se tiče i nešto što je upućeno njemu. Feministkinje koje odbacuju ženstvenost su taj stav uzele zdravo za gotovo i prezrele svoju prirodu. Istina je da naši crveni karmini, dugački nokti i štikle nemaju nikakve veze sa ispunjavanjem mužjačkih očekivanja. Da, mi smo ponekad ženstvene samo za onog ili onu koje volimo, ali to je stvar isključivo naše odluke, našeg intimnog prohteva, a ne nešto što sistem može i sme da nam nameće. U svakodnevici, na poslu, u izlascima i ostatku života izvan ljubavnog odnosa, ženstvene smo jednostavno jer smo žene. Nije nam to društvo nametnulo, niti nam je konzumerizam isprao mozak, već je simbol ženstvenosti ono što je starije i od društva i od konzumerizma.

Da ne bi bilo nesporazuma, kad govorim o simbolu ženstvenosti, o ženskom polu, ne smatram da je to nešto što pripada i vezano je samo za bića rođena sa ženskim spolovilom. Ženstvenost je jedna fluidna kategorija čija obeležja imaju u sebi i žene i muškarci (u manjoj ili većoj meri). Ne mislim da je pol društveni konstrukt. Moje stajalište je strukturalističko, mislim da su naši simboli stariji od nas. Oni su praslike koje se mogu aplicirati na oba biološka pola. U toj slobodi poigravanja principima muškosti i ženskosti leži jedan zanimljiv zaokret naše civilizacije koji će se tek dogoditi. Takođe i žene, kako heteroseksualne, tako i lezbijke i sve ostale, mogu da apliciraju na sebe princip muškosti, mušku estetiku, mogu da budu frajer-ribe, ako im se to sviđa. Ali nipošto sa ciljem da se na taj način realizuju kao ravnopravne u patrijarhatu. Poigravanje muškom estetikom, ili usvajanje te estetike kao svoje, jeste samo jedna dimenzija seksualne slobode koju ravnopravnost treba da nam donese, za koju feminizam treba da se izbori. Kratka kosa i smoking nisu politički stav, niti metoda borbe, već estetika jednog ravnopravnog pola.

Biti ravnopravan, ne znači biti isti. Muškarci i žene su dva različita sveta. Ali u tome nema ni jednog jedinog razloga koji bi im osporio pravo na građansku ravnopravnost. Žene su danas, pravno gledano, ravnopravne. Postoje zakoni u kojima se ta ravnopravnost otelovljuje. Pravo glasa, pravo na školovanje, podjednake plate, sve više se radi na podizanju svesti o ženskoj slobodi kretanja, izražavanja, odevanja, u javnom prostoru, u cilju sprečavanja nasilja nad ženama proizašlog iz patrijarhalnih pogleda na to kako žena treba da izgleda, gde da ide, do kada da ostaje i sa kim i kako sme da razgovara. Ali mislim da se suština i realni učinak feminizma vidi tek u naša četiri zida, gde je žena sama sa svojim partnerom, jedan na jedan. Tu svi civilizacijski napori, zakoni i borbe za prava padaju u vodu. Ta borba je konstantna i svakodnevna. Ko u vašoj kući kuva? Ko pere? Ko usisava? Ko pegla? Ko čuva decu? Oboje? Odlično! E sad da vas pitam, ko koga podseća da ove poslove treba uraditi? Ko 24h brine o domu, a ko 12h uleti kao ispomoć sa strane? Ko ima grižu savesti jer mu ona polovina neodrađenog posla deluje kao usluga? Ko u vašoj kući zvoca? Nemojte nikada nikome da dozvolite da vam kaže da zvocate. Nikada. „Zvocanje“ je mantra patrijarhata.

Prava feministkinja se ne boji da će izgubiti partnera. Ona je svoju slobodu spremna da plati životom, a kamoli brakom/vezom. Prava feministkinja je sigurna, pre nego što izađe na protest i na ulicu, da je u svom domu ravnopravna. Da joj ne trebaju nikakvi zakoni koji bi joj tu ravnopravnost obezbedili. Ona izlazi da menja patrijarhalni svet, u njenom privatnom životu nema trunke patrijarhata. Takve feministkinje poštujem, ali njih ima najmanje. Kao i svaka ideologija koja preraste u pokret, i feminizam je usput usisao u sebe milion nekakvih pojedinaca koji ništa ne znaju o slobodi, koji se potčinjavaju svima oko sebe, a onda izlaze na ulice da se deru i menjaju sistem. Salonski revolucionari su najveće licemerje i jad ovog sveta. Oni previđaju dušu svojih ideologija. A duša feminizma je u ljubavi.

Patrijarhat nam ne da da se volimo. On nas deli na uloge, gura nas u kalupe, propisuje nam svrhe. On brani mužu da izađe u susret svojoj ženi i brani ženi da bude prijatelj mužu. U ljubavi mi smo samo duše koje se dodiruju, ništa drugo za ljubav nije bitno. Nikakvi društveni obrasci, zakoni, vrednosti. Patrijarhat stavlja naše duše u kaveze od predrasuda. U vrtlogu svakodnevnog života mi se gledamo iza rešetaka. „Ovo je tvoj posao!“ „A ovo je tvoj posao!“ Ženinu borbu za ravnopravnost muškarac tumači kao atak na sebe. On podelu dužnosti oko doma i porodice ne vidi kao partnerstvo, već kao ugnjetavanje. Žena mu oduzima slobodu koju mu je patrijarhat dao. Žena je neprijatelj. On je voli, ali ne može da joj pomogne. To bi bilo nemuški s njegove strane. Patrijarhat ubija saosećanje. Nema potrebe da osluškuješ da li je tvom partneru teško ili previše, ako to spada u domen posla koji je propisan njegovom polu. Žene neka se udave u prljavom vešu, u zaprškama, u metlama, kad rode dete neka ne spavaju danima i noćima, a muškarci neka to posmatraju sa strane jer ih se ne tiče, jer to nije njihov posao. Gde je tu ljubav? Kako da opstane, čak i ako je bilo ljubavi na početku? Patrijarhat nas stavlja u odvojene prostorije, gde okovani u uloge pokušavamo da se volimo. Ali ne možeš se voleti preko svih tih zidova. Ne možeš ni da komuniciraš. Ne čuješ onog sa druge strane.

Što bi rekla Suzan Zontag (draga kao lik, nebitna kao autorka) – „ja nisam militantna feministkinja, ja sam feministički militant“. A to znači da nisam radikalni pobornik ideologije, već tu ideologiju radikalno živim. Bez kompromisa, bez ustupaka. Jer ne pristajem ni na šta osim ljubavi. Zato patrijarhalne budalaštine s gađenjem odbacujem, ne priznajem, ne primećujem. Idem srcem kroz sve te zidove. Izazov ravnopravnosti je u mom slučaju uvek izazov srca, a ne razuma, principa. Pitanje nije jesmo li ravnopravni, već da li se volimo? Ako se volimo onda zaboravi na zidove, na uloge, na klišee. Ljubavi nema bez slobode.

Muškarcima želim da poručim da im žene neće postati muškarci, da feminizam ne želi da ih pokori i ugnjetava, da na pomen ravnopravnosti ne predlažu odmah ženi da istovari ugalj u podrum umesto njih, jer žene i muškarci nisu isti, niti to treba da budu. Oni treba da su različiti, da se uzajamno tretiraju kao osobe, a ne kao uloge, da jedni druge poštuju i da se vole, vole, vole.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Najnovije - Kolumne

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…