Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Freza (1. deo)

Dvadesetih godina prošlog veka, u jednom selu u centralnoj Srbiji, Borisav se nekako domogao staklene flaše. Izdržljiv i hitar u nogama, rado je bio potrčko svojih roditelja kad treba skoknuti do grada da se nešto obavi. Trkom bi otišao, završio šta ima i vratio se, sve u roku od par sati. To ga je činilo mobilnijim od ostalih koji su za svaku sitnicu morali da uprežu konje, pa je često na putu nailazio na ljude, pojave, stvari kojih u njegovom selu nije bilo. Tako jednom negde pronađe staklenu flašu u kojoj je neko držao mastilo, pa je valjda tako zamazanu i neupotrebljivu bacio u đubre. Danima je Borina majka mućkala pesak i pepeo u flaši, prala, ispirala, dok na kraju staklo nije postalo providno.

I od tada su oni imali flašu.

Bora nije baš uvek imao opanke. Kad je izgubio oca i sa 13 godina postao glava porodice, dešavalo se da bos istrči u sneg da bi nacepao drva za potpalu. Toliko su bili siromašni. Ali sad su imali flašu. Nije ih ta flaša učinila manje gladnima i bosima, ali se u selu znalo ko je vlasnik flaše, pa su im neretko i viđeniji ljudi iz sokaka dolazili na vrata da pozajme flašu za posebne prilike.

Četvrt veka kasnije, u susednom selu, Dragiša leži u jarku ispod nečijeg prozora i sluša radio. Već je pao mrak, ljudi su završili poljske poslove i podmirili životinje u štalama. Svi su u svojim kućama, na putu nema žive duše. U dnevnim sobama širom sela mačuju se vrhovi igala koje štrikaju: cak-cak-cak-cak. Taj ritam, mašinski ujednačen, proizveden spretnim rukama što su isplele za svoj dom sve od gaća do prekrivača, dominira večernjim ambijentom seoskog života, u svim kućama. Osim u jednoj, koja ima radio.

Ne čuje se uvek baš jasno šta taj radio govori. Iz jarka se čuje duplo slabije. Ali Dragiša načulji uši kao nikad u životu, žvaće slamku, gleda u zvezdano nebo. Sluša i uživa. Nikada ne mašta da jednog dana ima svoj radio. To je toliko veliko i daleko, da ga se i ne tiče. Srećan je što ima jarak. I slamku. I zvezde.

Par decenija kasnije, Zoran kreće iz sela u Paraćin, da kupi frezu. Ima 17 godina i neki drndavi motor. Kad se provoza kroz selo, digne oblak izduvnog gasa i prašine, probudi kokoške u kokošinjcima i babe koje dremaju pod ajatima.

– Evo ga ovaj Dragišin nesmajnik! Precrko’ živa! Jebemu nanu ko ti dade to motorče!

Dolazilo je kod Dragiše jednom celo veće seoskih baba da se žali na motor. Jednom nastavnik iz škole da prijavi da mali tri dana nije dolazio na nastavu. Onda neki čovek da obavesti da Zoran ide putem i viče iz sveg glasa: „Gladan sam, dajte mi kavurmu od ribe!”. I redovno Zoranova mlađa sestra Bisa, da ga tuži ocu, jer ovaj celo jutro čuči u kućici za kuče. A Dragiša ih je sve redom smireno slušao, smeškao se, motao duvan pod orahom i odgovarao da će sve da reši.

Kad bi Zoran došao kući, ne bi mu rekao ni reč.

Znao je Dragiša šta je prava muka. Šta je bolest. Šta je glad i šta je smrt. Ostao je bez majke sa devet godina, a zatim i bez mlađe sestre i dva starija brata. Otac mu je pričao o još većoj bedi, o bosim nogama u snegu, o ratu i o kuluku. U odnosu na to, Dragiša je svoju muku video kao manju. I nikad se nije žalio. Voleo je život i imao je dar da prepozna ono čemu se može radovati, da opkoljen nemaštinom i smrću, pronađe prozor sa kog se čuje radio, kao što je i njegov otac u gomili gradskog đubreta znao da pronađe dragoceno stakleno šiše.

Zato mu nije padalo na pamet da kinji dete zbog nekih baba, nastavnika, izostanaka i raspalog motora. Njegovo lice uvek je bilo preliveno nijansom dobroćudnog cinizma koji se mirno podsmevao ljudskoj navici da diže galamu oko nebitnih stvari.

Kao da razgovara s odraslim, dao je jednog dana Zoranu u ruke štos dugo sakupljanih novčanica i rekao mu:

– Danas ideš u Paraćin, da kupiš frezu.

Zoran je bio sedamnaestogodišnji dripac koji nije mario za mnogo toga i živeo je život kao jednu veliku dečačku avanturu, ali ‘leb’ ti poljubim, čak i on je znao šta znači: imati frezu!

Frezu nije imao niko. Freza je koštala kao polovni auto, a auto tek niko nije imao. Čim je Dragiša najavio da kupuje frezu, vest se pročula i rođaci, komšije, znani i neznani, nekoliko meseci unapred su se najavili i rezervisali pozajmljivanje freze. Svi u selu su je iščekivali kao sunce. Dolazak Dragišine freze se kotirao kao društveno-ekonomski događaj od velikog značaja. Nije to samo njegova freza. To je opšte dobro. Selo dobija frezu!

I krene Zoran za Paraćin.

Fotografije: Unsplash, Pinterest

Najčitanije

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…