Iz Fride: Freza (3. deo)

Tog dana u Paraćinu je bio vašar. Ljudi, stoka, galama, tezge, šećerna vuna, svilene bombone i luše, sladoled na kuglu iz metalne kutije sa poklopcem, šatori, tombola, mečka stoji na dve noge i pije pivo, mali ringišpil za decu i veliki ringišpil smrti samo za odrasle – nagradnu vožnju ima onaj ko uhvati gumenog patka što visi na kanapu!

Zoran je išao kroz gužvu sa rukama u džepovima, nervozno stiskajući povereni novac, iz straha da mu ga neko ne ukrade i još većeg straha da ga negde ne potroši. Nikad u životu nije video toliko para, a kamoli držao u džepu. Sve oko njega je mamilo, mirisalo, tandrkalo, zvečalo, dozivalo: „Kupi me!”. Na svaki taj poziv, dečak bi se samo stresao kao mokar pas i nastavljao dalje kroz gungulu. Kad je konačno izašao iz gužve, laknulo mu je. Osetio se ponosno i odraslo. Ovo je valjda najveći izazov u njegovom životu, i on mu je odoleo. Nekoliko metara dalje, bio je salon motornih vozila gde se prodavala freza. Laganim i rasterećenim korakom uputio se pravo tamo. Odahnuo je, misleći kako je najveće iskušenje svog života upravo ostavio za sobom.

A onda je ugledao To.

U izlogu salona motornih vozila stajalo je nešto najlepše što je Zoran u životu video. Veliki crveni motor Jawa 350, uglancan do savršenstva, blistav u svojoj lepoti, sa dva hromirana ogledala iznad volana, duplim kožnim sedištem, okretao se na rotirajućoj podlozi ispod tri reflektora i zabadao oštar i zaslepljujući odsjaj u sredinu dečakovog srca. Tamo negde iza motora, virila je… pih… freza.

U Zoranovoj glavi se odjednom sve anuliralo. Sve što je do tada znao, mislio, hteo, kao da je, nekim čarobnim zamahom, nestalo. Freza više nije bila Freza, i pare više nisu bile Pare, i Paraćin i vašar i selo i otac, sve je to postalo relativno i sporedno u odnosu na ono što je sada gledao pred sobom.

Ušao je u salon sa oklevanjem, ne znajući tačno ni šta da pita. Ušao i ukopao se pored motora. Strogo lice šefa prodavnice na postolju od bordo radne uniforme mu se ubrzanim korakom približavalo. Od ovakvih derana, kad im dosadi smucanje po vašaru, može da se očekuje samo šteta. Sekundu pre nego što je prodavac zamahnuo rukom da ga uhvati za uvo i izbaci napolje, Zoran je progovorio:

– Koliko košta motor?

Zbunjen što je ovaj uopšte progovorio, jer takvi samo uđu da ogrebu, slome i pobegnu, prodavac mu, odmeravajući ga, odgovori:

– Hm… motor? Dva’es’ ‘iljada i šesto sedamdeset. Nego, ‘ajde ti, blago meni…

– A freza?

– Freza kažeš? Dva’es’ dve iljade.

Zoran istrča napolje. Napravi krug oko robne kuće. Sedne na klupu. Hteo bi da misli, ali glava mu je prazna. Ništa, sedeće tu još malo. Posle desetak minuta nerazmišljanja, uđe ponovo u prodavnicu. Šef Brka sedi iza kase, namršteno uzdahne kad ga vidi i promrmlja ispod brkova:

– Kaži, mali.

– Koliko košta motor?

– Slušaj dete, ne služim ja ovde za zajebanciju. Motor košta dva’es’ ‘iljada šesto sedamdeset. Ajde beži sad!

– A freza?

– Gubi se.

Zoran izađe napolje. Obiđe nekoliko krugova oko robne kuće i opet sedne na klupu. Posle pola sata shvati da može tako da sedi do uveče, ali u glavi nema ništa osim onog ritma koji je udarao mečkar na vašaru. Između ušiju mu bubnji kao da je tintara doboš.

Ustane sa klupe i ode u prodavnicu.

– Šta ‘oćeš bre ti, vikne brka.

– Je l’ ovaj motor na prodaju?

– Pa nego šta nego je na prodaju, nije za ukras!

– A freza?

– Dečko, ti nemaš pametnija posla? Nemam ja vremena za takve kao ti. Napolje!

Okrene leđa i pođe ka svojoj stolici. Zoran stoji kao ukopan i čuje doboš u glavi sve jače i jače.

– Čekajte, hoću da kupim.

 Brka letargično izdiže obrvu, ljut na samog sebe što je dozvolio sve ovo.

– Da kupiš?

Grohotan smeh koji mu je krenuo iz stomaka, zaglavio se u grlu i izazvao zajapureni kašalj u trenutku kad je dečak ispraznio džep.

– Hoću da kupim motor.

Fotografije: Unsplash