Iz Fride: Himna Šabanu

Pokušajte da bacite pogled na ovu planetu sa određene distance. Ne iz svoje fotelje, svoje ulice, svoje glave koju ste nekritički napunili društveno prihvatljivim sadržajima, već izdaleka, kao neko ko ne zna ništa o ljudskoj vrsti.

Onda stavite Balkan u krupan plan. Tu ljudi vekovima žive na određen način, vesele se i tuguju na određen način, vole se i kolju se na određen način. Deo njihovog folklora je specifična muzika, nastala mešanjem raznih istočnih, zapadnih i autohtonih motiva. Muzika koja se stvara i svira u Bosni, Srbiji i Makedoniji, a sluša u celom regionu – narodna muzika.

Narod sa ovih prostora ima čudan odnos prema sebi. Svi žele da pobegnu od onoga što jesu i imaju beskonačnu potrebu da budu „svet”. Ili bar Evropa. Ma bilo šta, samo ne Srbi, Hrvati, Makedonci… Veliki su to kompleksi duboko u nama, mili moji.

To se jasno vidi u odnosu prema muzici koja ovde postoji vekovima, a u zadnjih pedeset godina je dobila novokomponovano obličje i ozbiljno tržište sa ogromnim brojem izvođača. Ti ljudi, pevači, kompozitori, producenti, zarađuju milione i imaju status ozbiljnih zvezda, možda i jedinih zvezda na ovim prostorima.

Kako i zašto? „Zato što nam ih je neko podvalio”. „Zato što nam neko smešta”. „Zato što nas truju muzikom”. „Zato što postoji zavera protiv kulture i civilizovanosti na ovim prostorima”.

Daj ne se*ite.

Mi volimo rok i pop i elektro i ozbiljnu muziku i džez, ali će u tim žanrovima svet uvek da prednjači. S druge strane, niko iz tog sveta, pa čak ni diva poput Arete Frenklin, ne bi mogla da otpeva Vidu Pavlović kako ona zvuči u originalu.

Nikad niko od zapadnih muzičara neće moći da izvede Šabana, niti će znati da odsvira tu muziku, a da ona ne zvuči kao prazno nizanje tonova. To se ne uči, za to treba duša koja se rodila ovde.

Da li ste vi svesni koliko je moćno i dragoceno to što mi imamo?

Da se razumemo, ja ovde ne govorim o izvornoj muzici o kojoj etnomuzikolozi „naklapaju” već decenijama kao o kulturnom blagu. To smo valjda svi usvojili kao vrednost, o tome nema polemike.

Govorim o Šabanu, Zorici, Vidi, drugom Šabanu, Tomi, Silvani… Govorim o ovima kojih se kulturni establišment gadi, protiv kojih potpisuje peticije u pozorištima. Njihova vrednost i lepota su u tome što nisu proizvod koji može da se „plasira u svet”. Njih svet ne razume, oni su samo naši. Proizvod našeg divljaštva i ludila, našeg prostakluka. Proizvod našeg integriteta. Oni su ostatku sveta nejasni. I baš zato su super. Ko je*e svet, prestanite da se dodvoravate svetu. Prestanite da patite što niste svet i prestanite da glumite da jeste svet.

Vi ste Balkanci. Ovde se gine po kafanama. Ovde se žive Skupljači perja. Ljudi su ovde dovoljno pronicljivi i ironični da u glupom tekstu vide zabavu i sprdnju, a da ne reaguju coktanjem i intelektualnim prenemaganjem.

„Ako imaš herca, pokloni mi bundu od nerca” – nije li to beskrajno duhovito? Šta ste se stisli, šta ste se prepali, narodići mali? Opustite se bre, svi znamo da nikad nećete biti Ameri ni Englezi. Ali ono što je bitnije, Englezi ne samo da ne mogu, već i ne razumeju šta znači biti vi.

Postoji jedan deo ovdašnje populacije koji ozbiljno i bez foliranja nema sluha za folk. Te ljude smatram hendikepiranim, jer propuštaju jednu od autentičnosti tla sa kojeg su potekli. Velika većina neiskvarena kompleksom zapada oseća i sluša tu muziku bez ikakve zadrške. I jedan pozamašan broj se folira.

Ako se pitate zašto današnji klinci, deca okorelih rokera i urbanih faca, slušaju turbofolk i narodnjake, zašto je ta muzika među savremenom decom kul, odgovor je: zato što je milenijalcima pun ku*ac foliranja. Oni osećaju tu muziku na prvu. U njihovim internet mozgovima koji preleću preko lajkova i mimova, nema mesta za suvoparno pro*eravanje. Oni su u startu digli ruke od svega i briga ih za sve. Oni nisu aktivisti i revolucionari, oni su ono što Bodrijar zove tihe mase i oni će iskrenošću, zezanjem i intuicijom pomeriti ovaj svet, učmao od vašeg foliranja.

Fotografije: Unsplash