Žena na ivici nervnog sloma: Kajsije

I pored svega što se dešava neke stvari su iste kao ranije. Ulicom hodaju ljudi i nose u kesama, torbama, cegerima ili kutijama divne stvari koje im život čine lepšim. Znate onaj specifičan stidljivi, ali prisutan smešak nekog ko nosi picu, celu picu u onoj kartonskoj kutiji? On zna da ga uskoro čeka zadovoljstvo, možda bi je rastrgao sad na ulici, ali hoda lagano, na licu nosi osmejak, uskoro će mu na nepce doći pelat, origano i masni, divni rastopljeni sir. Ako uđe u prevoz, miris pice preplaviće sve i svim putnicima će se momentalno jesti. Pomalo će mu zavideti.

Ispred mene idu tata i ćerka, uživajući u nečemu što deluje kao lelujava, besciljna šetnja ulicom 27. marta. Devojčica u roze haljinici sa crvenim lubeničicama vozi trotinet, mnogo je brža od tate koji ide nogu pred nogu. Tata vadi iz cegera kajsiju i jede, lagano, želeći da tamo negde u nežnosti bledonarandžastog tkiva oseti leto. Ali leto je tu, i pored svega što se dešavalo, evo leta u krošnjama i u espadrilama. Tata, tata, hajdemo brzo, baka čeka na nedeljnom ručku. Da menjaju mesto, pa da je ćerka tata, a tata ćerka, možda bi mu ona zamerila što kajsijom kvari ručak. Ali ona je dete željno avantura, a on je jedan kul tata, kod koga manje-više može sve, ako se dogovore.

Može sve, mada ove godine možda nema mora, otići će možda tamo odakle su ove kajsije, tamo je lepo, tamo vazduh nije kao u 27. marta. Ali i njima, kao i čoveku sa kutijom pice u rukama, danas u ovom gradu nije loše, sve im je potaman, život sporog tempa, lenja nedelja, mural plivača na fasadi osnovne škole, koštice kajsije, leto je u gradu.

Fotografije: Ana Vučković